29.10.2009 - tri
ustajao bih oko 11:00,
prvo svraćao do toaleta, zatim
silazio do trpezarije,
tamo bi me čekala crna kafa plus doručak, a
kada bih sve to obavio izlazio bih u dvorište.
sunce bi se već uveliko popelo, međutim
imao sam posla sa dva sunca
jer tu je stajala i dama blistavija od
meni svakog poznatog. sunca.
tu bi se kao malo zezali i tako to,
odigrali bi jednu na male
goliće, ali morao sam pažljivo da vodim
računa kako se krećem i da se što pre
oslobađam lopte jer su njene noge sevale na sve strane.
dosta, povikao bih, nije ti ovo karate (trenirala ga)
već fudbal na male goliće!
okej, matori (matori?)
vidim da si crko, rekla bi, pa bi odvezala svog
ogromnog kudravog psa i pošli bismo u dugu i
laganu šetnju.
tokom šetnje pas bi trčao ispred nas,
zavlačio se u žbunje i gubio iz vida,
ali bi se iznova i iznova
vraćao, ili sam od sebe, ili
čim mu dovoljno glasno pomeneš
ime.
ostavili smo, dakle, stvari da idu
svojim tokom, ta polja su bila pred nama, i ti
vetrovi
i zeleno i konji i plavo, mnogo plavog, bledog,
nebeskog, tamno plavog, i
ptice i lavež njenog ogromnog
kudravog psa u daljini, dok smo se kretali
po šumarku koji je želela da
mi pokaže (studirala biologiju na PMF-u).
i objašnjavala mi šta je šta. evo,
recimo, rekla bi, ovo je pečurka,
i držala bi mi tu stvar ispred
nosa sve dok ja ne bih potvrdio - zaista? pečurka?
(ko da ja ne znam kako izgleda prokleta
pečurka). ipak, lepo je sve ovo,
pomislih, oko tebe samo priroda, i ta dobra
žena koja vodi računa o tvojoj
kafi i o tvojoj ishrani i
o tvom poznavanju biologije i o tebi.
posle bi se vratili kući, i ona bi privezala psa,
i iznela bi bocu vina i dve čaše
i zatim bi seli u baštu, ona i ja, i
ta će boca, rekoh, zasad biti sasvim dovoljna
što se mene lično tiče, ali šta ćeš, bebo,
ti da piješ? ona bi se onda nasmejala, i ta
njena crvena kosa, zatalasana, i sunčevi zraci
što sa svih strana
galaksije prodiru kroz nebo, taj prizor
nikad neću zaboraviti, kad umrem poneću
taj prizor sa sobom, taj prizor
će mi u paklu
predstavljati lepu
utehu.
onda bi mi pokazala nešto od
svojih crteža urađenih grafitnom olovkom, i ti
crteži su bili dobri, možda zato
što je i vino bilo dobro dobri su bili i ti
crteži, mnogo bolji možda čak i od svih nemih
Čaplinovih filmova, i to sam joj
rekao, a ona je rekla oh, ne preteruj, opet si
potegao malo više, e
ajde sad da ručamo, vidi
već je 17:00, a ja pomislih, čoveče, ovo je
raj, ovo je blaži raj
i od onog raja koji je dragi bog
osmislio za nas, pa bih ustao, i dok bi
njuška ogromnog kudravog psa virila
iz srca seoskog dvorišta,
polazio za njom u gajbu, gde bismo
provodili preostali deo
dana, a bilo ih
sveukupno
tri.
|
|
Komentara (2) :: Pošalji komentar! :: Permanent Link
|
|
O blogu
optimistično mračenje i mračno optimisticanje kroz zemunske ružičnjake
« September 2026 »
| Mon | Tue | Wed | Thu | Fri | Sat | Sun | | | 1 | 2 | 3 | 4 | 5 | 6 |
| 7 | 8 | 9 | 10 | 11 | 12 | 13 |
| 14 | 15 | 16 | 17 | 18 | 19 | 20 |
| 21 | 22 | 23 | 24 | 25 | 26 | 27 |
| 28 | 29 | 30 | |
Kategorije postova
• knjizevno-teorijske crtice
• mracna intima
• knjizevni prilozi
Blog Prijatelji
• nemiri
Ostali linkovi
|
