I... taman kad pomislis da je gotovo sa svim brigama,da si slozio sve svoje kockice,da mozes da nastavis dalje jer si se koliko toliko pomirio sa prosloscu koja ti nije dala da se pomaknes iz crne tacke,pojavi se opet ono nesto sto te sputava,sto te tinji i sto te tera da pomislis cemu ovaj suludi zivot.

  ... Zao mi je sto vam ovo moram reci,ali vas otac boluje od raka pluca, i nismo sigurni kolika je mogucnost da se izvuce... To su reci doktora koje mi vec dve nedelje odzvanjaju u glavi. Pitam se cime sam to zasluzila, zasto opet, i hoce li me ta opaka bolest vec jednom ostaviti na miru, jer osecam da vise nemam snage da se borim protiv nje. Osim sto polako zauzima telo mog oca meni je celo srce obavila u crno,naterala me da se secam muka moje make,i da opet nocima neprestano placem.                                                                           Opet pitam,cime sam to zasluzila?! Ali nema nikog da mi odgovori,svi ili se prave da me ne cuju,ili samo slegnu ramenima,ili najjednostavnije pobegnu,lakse im je,nego da gledaju devetnaestogodisnjakinju koja vise ne zna koja je svrha zivota. Do sad sam imala jaku veru u Boga,ali posle ovoga vise nisam sigurna da mogu bilo kome da verujem,jer gde god se okrenem i koga god da volim,uvek nadje nacin da me popvredi,a meni samo ostane da pitam CIME SAM OVO,PROKLETO, ZASLUZILA!!!!! 

    Znas, i danas dani mi se desava da trcim do kuce kako bih ti rekla neku lepu vest,ali tebe nema. Pozelim da u tvom zagrljaju nadjem spas,snagu da prebrodim neki problem,ali tebe opet nema. Zelim da ti kazem koliko te volim,koliko mi nedostajes i jos mnogo stvari koje nikad nisam uspela da ti kazem,ali jedino sto mi ostaje jeste da neprestano placem,jer tebe vise nema. Nadam se samo,da ti,ma gde god bila znas koliko patim,koliko zelim da si pored mene,i koliko sam ti zahvalna sto si me cerkom zvala. Za mene ces uvek biti najbolja,jedina,moja mama,koju nikad necu zaboraviti,o kojoj cu mojoj deci uvek pricati sa osmehom na licu. Necu dozvoliti ljudima da te zaborave,da zaborave tvoju plemenitost,tvoj osmeh.

Ljubi te tvoja malena

    Odlucila sam,danas odlazim! Pokupicu sve moje drangulije i otici iz njegovog srca,iz njegovih misli.

    Pokusavam sebe da ohrabrim recenicom: "Ma on je kriv za sve!" Ali nisam toliko sigurna u to. Da sam ja bila bolja mozda ne bi pogledao drugu. Na zalost ja tu vise nista ne mogu promeniti. Gotovo je,teska srca priznajem,ali gotovo je. Ostaje mi samo da prolijem more suza,ali mozda cu posle toga,sto bi moja majka rekla,manje piskiti. Zelim mu svu srecu ovog sveta,a ja cu se vec nekako snaci!

  Za sta sluze suze? Jel nam lakse kad se isplacemo?

Zasto Vi placete? Od srece? Odavno nisam videla da neko place zato sto je srecan. U stvari sta je to sreca? Ja vise ne znam. Ne znam ni zasto postojim,ni da li neko brine o meni... nista ne znam,kao da sam pet godina prespaval,i probudila se bas onda kad nije trebalo. A sad eto placem,ali eto,onako,bez razloga,suze same teku. Da nije to zato sto sam usamljena? Mozda. Da nije to zato sto su me povredili? Mozda. Da nije to zato sto...? Ma sto da Vas lazem,placem jer sam izgubila svog omiljenog medu,i sad ne mogu da zaspim bez njega!!!