Iako su prošle godine, i danas se sećam tih očiju. Iako nisam čovek sa velikom kilometražom iza sebe, dovoljno veliki broj puta sam gledao ljude oko sebe u nekim situacijama kako se koče od straha dok ja ostajem pribran. Ne tako davno dogodilo se veče i devojka i taj jebeni momenat u kome sam ostao paralisan. Dubina tih magičnih očiju... Dubina koje može imati samo anđeo... Sreda veče, veče domaće muzike u KST-u. Kao i svake srede odzvanjao je domaći rok po zagušljivim hodnicima KST-a. Tumarao sam po mračnim hodnicima tražeći, tražeći nešto. Šta sam ja koj kurac mogao tražiti u KST-u sa svojih sedamnaest godina? Naleteh na par ortaka iz srednje. Zakucali smo se za šank ispijajući pivo kao da nam je sve na svetu. Ispred nas stajala je grupa devojaka. Nekad u toku večeri, jednog momenta spazih među njima jednu slatku devojku kako me zove pogledom. Pogledom koji rastavlja i sastavlja istovremeno, kao što voda razbija stene godinama na sitne kamenčiće i posle ih sastavlja u hridi. Ali ova mala me nije nasukala ni na sprud ni na oštre hridi. Samo me je zaposela. Ono što je bilo upadljivo kod nje je bio njen pogled. Imala je osmeh prelepog anđela. Oko nje je bio mrak. U tom mraku njeno lice je izgledalo kao svetlost na kraju tunela. U tom fascinatnom prelamanju mraka i svetlosti dva oka su me gutala osmehom. Bila je to prelepa devojka duge kose sa očima koje su mamile. Taj pogled je bio nešto neverovatno. Smeškala se magično. Jedan ortak je primetio kako me gleda i samo je šaljivo prokomentarisao: “Pazi što je ova nepristojna”… Čuo sam ga ali ga nisam registrovao. Sa blagim osmehom gubio sam se u tom duelu pogleda. Gubio sam prvi i jedini put u životu. Stajao sam kao da me je pogodio grom. Nisam mogao da se oduprem tim očima, lepoti te devojčice… Više se i ne sećam kako i kada smo se pomerili do obližnjeg foajea gde smo nastavili sa ispijanjem piva… Dok su ostali bili pripiti od piva ja sam bio pripit od njenog pogleda. Ovaj ortak je počeo da komentariše kako me je gledala ta devojka… Dok je pričao ja sam ćutao. Nisam želeo sa buzdovanom da delim ni delić tog osećaja. Posle par minuta sam odjednom primetio da je ta devojka sa još jednom drugaricom sela na klupu pored nas… Pakao, sada je bila na metar od mene sa istim pogledom, sa istim smeškom koji me je paralisao… Gubio sam se u njemu, imao sam osećaj da propadam, kao kod slobodnog pada sa nekoliko hiljada metara. Nisam se mogao obuzeti, nisam imao kontrolu više nad svojim mislima. Nisam želeo da nestane taj osećaj. Ortakinje su je izvukle da ide kući… tek kada je zamakla iza ugla u mračnom hodniku došao sam sebi… Pohitao sam za njom ali izgubio sam je ispred KST-a u Bulevaru, u gužvi koja nije bila karakteristična za to doba noći. Tražio sam je pogledom po gomili ali… U narednih tri meseca svaka sreda i poneka nedelja u KST-u su bile moje. Uglavnom sam dolazio sam… Oslonjen na pult u hodniku ispijao sam pivo, čekajući. Čekajući da se pojave ta dva oka…

Pre nego što se onesvestim, zaboravih napomenuti. Da je Lakan svojevremeno u svom opusu mešatario nekim činjenicama i izvukao par spontanih zaključaka proizvedenih nekim čulnim opažajima. Spominjući maskaradu (da mnogo ne ulazim u srž, maskarada ženske ličnosti je zapravo ta da je žena falus) označena je simbolikom takozvanim zakonom oca nemajući priliku da odrazi muževnost. Ovo ima veze sa indetitetom i raznim ženskim batologijama koje su kao vrsna enciklopedija za neume. To je u stvari njena likoreksija prema nekim osobinama muškog subjekta, nemajući potpunu predstavu o preciznom shvatanju subjekta koji šora stojeći. Ovo nisam izmislio mnogi su srali i filozofirali na ovu temu, misleći da se sve moze osporavati pa čak i ono što nema potreba preispitivati. Jer pametan čovek će uvek sačekati da se drugi iseru o nečemu a svoj sud nemo doneti nakon tih naučnih d(j)ebata.