Aunties Aubreys excursion beyond the call of duty

Uzimam novine,sedam za kuhinjski sto,kroz prozor me greje ovo martovsko zubato sunce dok milion cestica prasine razdragano plese oko mene.U svetu nista novo.Umro je Slobodan Milosevic.Tacka.Nema vise price.Zadavicu golim rukama onog ko mi ga jos jednom spomene.Uzalud se pred radoznalima branim recima kako ja vise nemam pojma sta se u Srbiji desava,ko je na vlasti i koji su trenutni politicki skandali.Jedva pohvatam i ove ovdasnje.Tako mi Milka cokolade.

Taman pocinjem da citam o tome kako je nova skolska reforma neminovna,a osecam da ce J-E opet da zove I da mi se zali kako sve to nema smisla,jer eto,od skole pravimo obdaniste,daycare za buduce nekvalifikovane radnike,za one koje ce kasnije biti lakse  kontrolisani jer ipak,znanje je moc,a oni nece imati znanje, kad zvoni telefon.

Sa druge strane zice moj brat.Osetim po glasu da nesto nije uredu ali mu dopustam da sam dodje do teme.Nedeljom ujutro sam retko strpljiva.Zaboravljam reformulacije,tehnike komunikacije…pa ipak,danas ne radim.

Kaze da ga je zvao matori na mobilni.Dva puta.Osam i deset.Osam i petnaest.On mu vrati poziv,posle dva meseca tisine, a stari  mu rece : ``Pa nisam ja tebe  hteo da nazovem.Hteo sam da nazovem xx.Pogresio sam broj.``Brat je besan.Peni.Obecava da ga vise nikada nece nazvati.Inace on jos uvek veruje u father-son crap.Ja sam odavno prestala da verujemjer znam da ce se matori promeniti when hell freeze over.Ja cutim.Mudro.Ako bilo sta kazem  to ce doliti ulja na vatru. Istovremeno se setim novogodisnje cestitke koju je poslao.Srecna  Nova.Potpisano prezimenom.Nista dad,nista your loving father.Nista…Bezlicnija je cak od one koju dobih od bivse sefice koju sam  potajno mrzela.Cale,cale,nenadjebiv si.