Мили,
Тада ћемо створити непомичност из које ће се излећи прва светлост. Сећаш се, она светлост без извора и правца, ни од кога виђена.За коју, признао си једном, није било места одакле би се померила...није било ничег што би је одбило и упило...распећемо се у тачкама где се све заснива на веровању. Па ћемо чекати.
Зато не могу доћи.
А ни ти не долази.
Раздаљина ме досања.
Постајем неко други.
Снатрим те у сновима. Чудног. Непознатог. Ако.
динг-донг
Драга,
Мораћемо ипак пронаћи чвориште у времену у којем постојимо. Спустићемо се до текстуре папира. Ја осећам хартију по којој качим слова тако близу теби. Можемо створити нови предмет.Једно другоме облачећи ново рухо.
Објекат звани писмо. Дисаће и мењати се. Красти и губити наше речи. Питаћемо се ко од нас двоје прецртава грешке, а ко намерно оног другог доводи у недоумицу.
Знаш, мила, твоја недоследност и болешљивост доводи ме до лудила, када покушам да одгонетнем шта си то пребрисала. Па опет нешто написала. Нечитко. У у шкољку се зато скрих. Згрцнуту своју душу да умирим.
Нећу се дати маргинама, па ћу их прерасти писањем у више праваца.
(Ухватићу О у клопку.Постојаћемо у ономе што не говоримо једно другоме. Постојаћемо заједно једино овако. Раздвојени)
Ш Л О И
динг-донг
Ухвати ме изоштрену, заошијану, разапету
да не пређем у невидимо
па постанем меко други.
Марија, ти видиш замућено. Ту где још нема ништа, пронећи ћеш нешто. Ситно и ново. И непризнато.
Јер људи воле тајне. Не у бестијаријима срца. Већ ту, на земљи. Намештаљку.
Чудина се Марија,
нека тамо,
и овамо
ухвати за нити.
у своје руке упне се
ногама задржи тврде даске борове,
па смешком преметнувши се (два пута),
записа:
Кад одлучиш да се предаш,
немаш коме.
