Зујалице.Мучени несаницом стрепе над конструкцијама које су резервисане за сање.Њих оштрица пробада и сече на двоје. Бриде им руке од страха им ноге пута не нађу. Капље из пукотина течност густа, оштрог мириса, гадљиви постају. Они, несанице зналци. Уврће се очни нерв на лево, а некима и на десно. Сање су уздарја за одабране. Петама табанамо за њима. Ми, дунстабанаши.

Узећемо ново име. Новим образом кренућемо огледалу. 

Покретом ручице покренуо се и зид. Шкљоц. Шкљоц. Тај зид, та осликана кулиса, заблејала је овчицама по пољу. Из ока једног од бесловесних створова испаде жица обмотана алуминијумском фолијом. На њеном врху лежи кутијица.

Зврк. Брууум.

Поклопац кутијице се отвори. Из ње испаде зелена дражеја. Паде на струготину неизговораних речи.

Зум. Полети под точкове ове приповести.

Идемо. Из почетка...Покретом ручице покренуо се...

Стајаћа фигура поред постамента. Маше руком и смеши се. Главом коју придржава дрвени сталак, као да жели додирнути присутног уметника, артисту који држи четкице и туш. За касније. У другој руци стајаће фигуре шибица. Калотипија је пре двеста година поставила овакву сцену.

 Пссссссс

Једно ништа зева ми у длан док разгрћем пепео.Не налазим руно милих ми овчица. Ни кошчица на кошчици.Нема. Зелено, лепљиво парче ручице. Оне што покреће. Више не владам светом. Свет сад живи неки свој независан живот. Тек, струготина, чудом неким недирнута. Рука се увлачи. Ту нема ни дубине ни ширине. Извлачи се глава. Некад бејаху бисквитне лутке. Без тела, удова или хаљиница. Само главе. Е, таква глава.

И та глава, са широко разгораченим исцртаним очима проговара:

Big hearted Lotta! The working girls friend slipped me this old dress.

Речи се итачкане брајовим писмом појављују у мом слепом оку.Додајем и податак у загради (јун, 1926).

Мотив чијим смо се чудесима предали припада филмској костимографији. Хаљина коју је Џоан Крафорд носила у филму Letty Lynton  више не постоји. Али, не сумња приповедач да постоје реплике које су, као продукте масовне производње, носила младе Американке и Европљанке тог доба. Само женско биће уме  да удене своје сопство, без остатка, између бретелица, у свилене и танке калупе наборима обрубљене. Сваки волан се увија света покрете имитирајући.Иза ребара неки вишак слутимо. Једна визиткарта. Картоманија савременог доба.

Dramatic costumes, шапућу у предворју бала будуће учитељице. Једна ниска, црноока, крупноока, неће ући у идеал. Та витка фигура не подноси карнере, наборе, нараменице. Она ће својом сингерицом тек хаљетке прекрајати. Шнајдерка поставши.Више пута ће водити своје кћери код доктора за лутке. Не уме она да сачини ону једну. Немогућу хаљину.

Учитељица Драга Гавриловић узе једном неки шал. Извезе по његовим рубовима кружиће, листиће, и заврши жутим и љубичастим једним. Даном и ноћи. Шалом су се нити пореметиле. Промениле су своје преплете. Учитељица Драга Гавриловић замисли се много.На северној пољани звезда Даница. Поред ње, Месец, гура се.

У црну земљу један набор, један штеп, једна ручка, што све покрену.Дуго се умислила учитељица Драга Гавриловић у парче материје што створи  вештим рукама Ella Cynders. Једно парче. Да седнеш на њега, да протрљаш ципеле, да обришеш прозор. Да боље видиш равно.По равном да се не саплетеш.