Koja burna noć. I sad vi mislite Slatkiš, koji, Slatkiš, ljubim ga u oko, nešto drugo.

Juče ja, po običaju, jurim kao muva bez glave, trč na jedan kraj, trč na drugi, trč na blog, pa ovaj post, pa onaj, što je lepa sličica, jaaao što je ovo simpatično…I trč tamo, trč vamo, ne vidim da je neko pero na putu.

A za nas svemirce je opasno paunovo pero, zbog plave boje koja nam uzima snagu.

Tras-bum, i ne vidim ja gde se motam i šta radim.

Ne vidim ja, ali Peruška vidi, i šta da vam kažem otkri moju tajnu. Sekund je bio u pitanju, skoro sam se spasila, ali ne, morao je baš tad da naidje...

Sva sam se preznojila, koji Slatkiš, ovo je bilo, uf, baš....

Smešno Peruški., znala sam da ću biti otkrivena i da ću morati napustiti vašu planetu, zaklela se Zemlja Raju, da se tajne sve odaju.....ali sam htela jos malkice....

Taman sam naučila da kad se naredjaju one male reči što bockaju srce, to je pesma.

Prevrćem se noćas po krevetu i sve sanjam Perušku, a on šapuće: Kako misliš da će neko drugi čuvati tvoju tajnu, kad ni ti nisi mogla, pa onda opet, Bella, ja sam te već zaboravio...ih zaboravio...i sve tako...

Peruška, evo ti jedno moje srce na dlanu, i bolje što si bio to ti .

Šta mislite da li je Peruška zaboravio na mene, nije me do sad uopste primećivao, ili je uz jutarnju kaficu moja tajna krenula u svet?

E da sam smotanica, baš sam smotanica

Sad mi se jos sve iskljucilo...Jedva sam se učantrala koliko sam se zbunila:)

Veliki poljubac