Slatkišu, Nadam se da će ovo doći do tebe. Znaš da sam kažnjena i da ne mogu na tvoju planetu. Sad sam u strogoj izolaciji, jer sam se na Zemlji zarazila. Ne mogu da ustanove šta mi je, ali kažu da si ti za sve kriv.

Simptomi su neki čudni, nisam uopšte gladna, ne mogu da jedem, tek malo vode pijem , u grudima mi je nešto teško, kao da me pritiska, stalno mi misli lutaju, snovi su pravi košmari. Organski mi je sve u redu.

 Plače mi se, a ne mogu suzu da pustim. Stalno si mi u mislima, maštam o tebi, sve neke nemoguće stvari, postala sam potpuno nerealna, pa mi ne poveravaju ni poslove koje bi dete moglo da uradi.

Zastanem, zagledam se u daljinu, uzdahnem, sve neke gluposti.

Slatkišu, tako bih želela da sam sa tobom, samo trenutak, samo da te dodirnem, da osetim tvoj pogled na sebi, d te pomilujem, dodirnem, da se nasmejem tvojim šalama, da te čujem kako me grdiš što sam zakasnila, samo jedan jedini trenutak, bilo bi mi dovoljno.

Znaš li možda šta je samnom, kakav lek da uzmem?

 Pomozi mi, jer dok ne ozdravim neću moći doći na Zemlju ni susresti se sa tobom. Sve bih dala da mi dozvole da sednem u svoj brod i doputujem tebi. Nedostaješ mi!

Veliki poljubac