22.02.2008.

Sinocj sam po prvi put posle dugo, dugo vremena mirno spavala.. Nisam se budila tokom nocji, kao shto to inache chinim poslednjih meseci, niti sam bila umorna i neispavana kad sam ustala.. Nije bilo nocjnih mora kao pre.. Shta vishe, bila sam isuvishe dobro raspolozena, puna energije, nekog chudnog veselja u sebi i dan mi se chinio nekako lepshi nego prethodni.. Mislila sam da je to zbog toga shto sam se krvnichki nashetala do kucje posle mitinga, pa je san zato bio tako valjan, a dan divan.. Ili zbog toga shto mi se svidela jedna plava kovrdzava beba u 27-ci, pa sam namigivajucji joj cupkala sve u shesnaest uz omiljenu muziku sa mp3-a.. Ili zato shto je danas konachno stigao studentski kredit, pa su se troshile parice.. Shto sam se sjajno zabavljala sa drugaricama na faxu, pa je bilo puno sunca, lepih mirisa i boja, kao i bezobraznih pogleda neznanih mushkaraca.. Al’ ne lezi vraze..

Kao da sam slutila…

U prethodnom postu sam napisala pismo nekome s kim ne mogu da prekinem skoro deceniju. Molila sam da mi oprosti shto sam ga ostavila, da prestanemo da se vidjamo.. Da me pusti, da zavrshimo. Jer, svaki put kad bi’ upoznala nekog novog, On bi doshao i bila bih ponovo s njim, a On je opet svaku vezu raskidao kada bi mu se vratila. I uvek sam mu se vracjala.. Jer me je voleo vishe nego bilo ko drugi. Dok su drugi voleli moj duh, pamet ili telo, On je voleo vazduh koji udishem. Pet godina veze, plus chetiri godine vidjanja (ne zelim da upotrebim drugi izraz), pocheci, prekidi, odlasci, vracjanja i raskidi.

I onda, sinocj, tras.. Gospodin Bivshi, Sadashnji i vishe Ne-Buducji je poslao poruku: “Postacju tata. Zenim se. Vishe ovako ne moze..”

Knedla u grlu.. Plachem, gushim se. Mrak...

Beba.. Kako se toga ranije nisam setila. Jedina stvar koja je mogla da prekine sve.. Ne zena, ne devojka, ni verenica, vecj beba.. Jer, za ime Boga, On je pravoslavni vernik koji preko toga necje precji. Beba trazi brak, a brak je za njega poboznog choveka sveta tajna. Onaj isti koji pre par godina ja nisam htela. I shta sad? Nishta.. Telefon cjuti..

Kazu da,  kada neshto zelish, to ti se i ispuni..

Sve ove godine ja sam ga terala od sebe. Mislecji da nije dovoljno pametan, obrazovan, sposoban, bogat.. Da nije dovoljno dobar za mene.. Da ne moze da mi pruzi ono shto zasluzujem. Njegovi me nisu hteli (pomenuti iz posta), pa su sve chinili da nas rastave. I evo, sad je kraj.. Pa, zashto onda to ne mogu sad da prihvatim? Ko sad ne moze koga da pusti? On mene ili ja njega? U razgovoru koji je vodio sa mojim ocem pre samo par meseci, On mu je rekao da nikad nije imao pametniju devojku od mene. Devojku, jer je On uvek mislio da sam ja to.. Njegova devojka.

Dragi, malo si se zajeb’o. Pametna je ona shto te je uhvatila na dete.. Ova glupacha je samo mislila da cje ti celog zivota biti prva..

Verujem u znake, ali chesto kao i svi ljudi, ne umem da ih prochitam. Sve vreme mi je bilo tu ispred nosa, a ja nisam videla.. Ili mozda nisam zelela da vidim.Ovo sam napisala za njega pre dva dana:

Dajem ti da uzivash u mom telu

Vracjam svoje stare dugove

Isplaticju svu tvoju bol

Pushtam te da gospodarish mnome

Odredjujesh dan, sat i mesto

Vladash mojim zivotom

Zelim da me zamrzish

Uchini da budem kao i sve ostale

Dobro doshla na jedan dan, tren

Lakshe cjesh da me odbacish

Da ne budem vishe tvoja

Vechna zelja, potreba... i ljubav

Rekoh, kad neshto trazish, to i dobijesh..

Jedna od mojih najboljih prijateljica mi je rekla:

“Cico, to samo znachi da niste bili sudjeni jedno drugom. Ne brini, vreme lechi sve.”

Mislish? Ne verujem.. Postoje neke stvari koje vreme ne moze da izlechi. Postoje neke stvari koje se pamte do kraja zivota. A ja cju kad je On u pitanju uvek znati koje su to..

Znate li shta je najchudnije od svega? To shto me je samo pre mesec dana pitao da li zelim bebu s njim..

A ja sam cjutala..