Хвала вам, самозване демократе и бивше вуцибатине!
Хвала свима који "желе у Европу", свима који прижељкују да замене сопствени национални идентитет за iPhone!
Хвала и мом васпитању, и мами и тати, и студијама о контролисању мишљења јавног мњења путем масовних медија, и доказима и контра-доказима, и аргументима и неаргуменованим обећањима...
Хвала свима који кажу "Звери српске"!
Хвала ти, Боже, што ме одвоји од телевизије на неко време, и што ми даде способност да мислим својом главом и у складу са логиком.

Хвала вам! Захваљујући свима вама, открио сам каква су ми друштвено/политичка опредељења.
Ја, Александар Ристић, млади човек натпросечне интелигенције и веома отвореног ума, бих бранио сваки педаљ ове земље од било какве инвазије или напада. Овај over-weighted пацифиста би узео пушку у руке и пуцао у онога ко хоће да му отме дедовину! Прошло је време за кењање са рукама у рукавицама.

За оне које то занима или мисле да су много паметни: немам апсолутно никакво страначко опредељење, јер мислим да не постоји адекватна странка у овој земљи којој бих дао своју верност, односно глас. Такође, жалим све оне слепе, оне слепце и слепице који верују у бољу будућност на основу туђих празних прича и обећања. Ништа нема док се не озноји дупе и не пролије која кап драгоцене нам текућине коју зовемо крв.


Хвала, патике већ имам. Косово ћу ипак задржати.

слика преузета из филма "Лепа села лепо горе"

Ceo zbornik Rukopisi 31 možete preuzeti ovde.

I eto me, blejim u prazan ekran. Dva litra pored desne noge, tri decilitra pored leve ruke. Puna piksla ispred nosa. Dve pakle lakija i zeleni upaljach na stolu, bacheni. Pokushavam da svarim. Ne ide. Kao kamen da su me naterali da progutam. Pola ostalo u grlu, a pola vuche i razvlachi utrobu, hvala gravitaciji. San je samo ideja od koje me podilaze zhmarci. Nesanica je nocjas osnovno stanje. Default. Barem dokle traje tekucjina. Posle - videcjemo. Jutro je pametnije od vecheri a ja kao da jedva chekam da stigne, chekam ga, dochekujem k'o novu godinu ili platu ili sudnji dan i chas i minut i sekundu i trenutak kada cje sve izgoreti. Nije da verujem. A nije ni da ne verujem. Siguran sam da je ovoliko negacija u jednoj rechenici potpuno pogreshno. Kao i broj samoglasnika. Tako se i osecjam. Pogreshno. I sa premalo slova A. Evo, da nadoknadim barem ovo drugo:

Slovni vrisak ili uzvik ili urlik mi nekako vishe i prilichi. Nemam glas za urlanje. Ne u ovo doba i bez benda kao pratnje, barem. Kursor trepucje kao da me izaziva da josh neki put pritisnem tastere. Chika me da josh neki put zamenim Z i Y, pa da jurim backspace na novoj tastaturi (sranjesranjesranje!).

Odashiljem na svim frekvencijama. Nema odgovora. Svemir je nem. Nije, u stvari. Shushti. Shta cje biti? Zashto mozak interpretira odsustvo svetlosti kao ono shto mi nazivamo crnom bojom i kako to da bash to tako zna da zaboli kada se posmatra izbliza? I zashto se sve shto ochi vide razmazhe i rastopi i zgusne u belo? Chisto... nepregledno... nesagledivo... ravnomerno rasporedjeno u beskonachnost... Paranoja i led su beli. Kladim se da greshim, da sve samo tako izgleda u ovom trenutku. Jebesh i crno i belo i sivo najsivlje sivilo shto mi se prosipa niz grlo i kotrlja se poput sitnih chestica prashine niz padinu, sve do rupe, dok ne potone i propadne, pravo na drugu stranu peshchanog sata. A onda ga prevrnesh i opet sve iz pochetka. Vidimo se kod sledecjeg propadanja, paranojo, neurozo i gordosti! Ovde bih napisao frenetichni manijakalni ha-ha smeh, ali ne umem. Zato sam ovo i napisao.

Ok. Sabrah se. Pre no shto se ponovo oduzmem (ili pre no shto alkohol pochne da remeti poredak u rechenici rechi):

'Ajd' ponovo! Ne mogu i ne zhelim i necju da kenjam i da se kurchim i da pizdim i da dramim (dobro, evo, hocju da dramim; to upravo i radim). Ali hocju ponovo. Nije to potreba. To je nuzhni uslov za zhivot. Prepleteno i utkano da se odvajanjem sve kida i raspada. Umire.

Menjaju se stanice na radiju. Ili kanali na TV-u, nisam siguran. Prvi taktovi otpochinju i tonem u patetiku. Ne zhelim da izdrzhim duzhe. Zhelim da svemir progovori, ali ne zbog mog (inache samo prividnog) inata, vecj zbog istine. Zbog istinskog, istinitog. Zbog izgubljenih dusha shto plivaju u jebenom akvarijumu. Zbog istih sranja i strahova.

Voleo bih da nisam sam ove nocji.

Voleo bih da si ovde.

Da mi odvezhesh prste moje dve smotane ruke i uvezhesh sa svojim prstima.