Dok sam pripremala da popijem veliku roze- crvenu pilulu, objašnjavala sam Viktoriji, prednosti crvene deteline i prirodnog estrogena. Naravno, iako je bila znatiželjna,nije baš imala sluha za ono što sam počela da trabunjam kao objašnjenje. Što je sasvim, negde i normalno. I tako, pomislim...pročitavši u jednoj dobroj knjizi, rečenicu koja počinje ...i kada se srušen Berlinski zid....pomislim,, jebote...kada je to bilo...davno. I zid, i Tito, Jugoslavija, ratovi, raspad, bombardovanje...I moj prvi kaput, braon boje ( već ovde moram da kažem da nijedna reč nije napisana ni sa primesom nostalgije ili samosažaljenja - mada sam imala par takvih trenutaka pre nekoliko nedelja- kada sam čula ovu pesmu:, moja majka je slušala tu pesmu, jedno popodne 1979-te godine.)..ah, da ,kaput, i odvratan osećaj, da nije bilo vreme za kaput, jer mi je bilo stravično vrućina, a nisam smela ništa da kažem..jer jbg ipak je novi kaput - čak imam i sliku sa polaroida, sa crvenim obrazom (od šamara. jer sam previše negodovala u toku slikanja...e tako, sada ćeš da se slikaš da imaš uspomenu na kaput i kako si lepa) I onda sam imala osećaj da nećemo živeti ono o čemu sanjamo ili sanjarimo. U principu mogu da kažem da nije fer, ali osećaj me nije varao, nikada, Možda sam ja varala njega...u stvari pokušala..ne vredi to...I ništa se nije mnogo izmenilo od tog kaputa. I dalje ne volim kaputa, ne volim vrućinu i fotografisanje. Nema polaroida i ne dobijam šamare što neću da se slikam. Jedino su boje bile drugačije..ali i to je dobro.
Ako se i desi neka budućnosti, ni ona neće biti mnogo drugačija od ovoga. Sem možda crvene deteline. Ako bude bilo neke budućnosti. Generalno ili subjektivno. To sve što je sutra - možda i nije.
U sebi sam valjala ogromne vrtloge. Bura se stišala..već duže vreme. Ponekada podigne po neki talas..ništa bitno. To sada zaista znam...u snu sam sedela na obali modro- crvenog mora, glatkog i mirnog kao vakuum, u ogormnoj kamenoj kući gledala kako je sunce zaronilo u horiznot, znajući da će tako večno i ostati. Dok sam se sa lakoćom, neverovatnom lakoćom tela i duše oslonjala na topli kamen oblika puževe kućice. Osećaj nezamenjiv, neponovljiv, neizgovorljiv...
I koliko god bila uglavnom mizantrop, ne mogu a da se ne sažalim...isto ponekada i saosetim (ako postoji ovakav oblik glagola uopšte)...
i kako žena može da od crvene deteline ode u pičku materinu ...pa vidi se. :)
