9.11.2010 - ***

Kako sam se samo obradovala noćas u snu. Kada sam vas videla kroz špujunku- mlade i vesele. Pričali smo celu noć…pre neku noć u posetu mi je došao i tvoj brat.  Popio kafu i svašta mi je pričao, kako to već biva u snovima, u nekom nelineranom vremenu. Bio je raspoložen, a ja srećna što ga opet vidim. Volim kada mi tako dolazite…ali kratko traje. Probudim se..i živim drugu stvarnost. Iskreno mislim, tamo negde gde se gubi moja biološka ženstvenost, jača  strah od gubitka vas. Jača strah od njihovog odrastanja…a u stvari je prelepo. Život je  komplkovano – jednostavan trenutak. Negde u dubinama osetim tu jednostavnost u složenim osećanjima, koje doživljavam svaki dan, još od odrastanja. Nije se mnogo promenilo,u stvari ništa se nije promenilo, sem okolnosti i mladosti.
Nekada sam za tebe bila najbolje dete, najpametnije i mogla sam da budem najbolja…nisam postala najbolja, ali si mi ti ostao sve ono što si mi bio. Još uvek imam 4 godine i jedva čekam da se vratiš s puta, da nas upotpuniš. Stalno…I sve do onog momenta, kada sam shvatila da su njene ruke, postale ruke starice. To me je pogodilo kao neko saznanje davno dato, ali zaboravljeno.
Bićemo tu još zajedno malo..ne znam kako dalje i šta dalje. Stvarno je život čudna stvarčica. Čini se da nekako van mog shvatanja sve se..raspada…i slaže. Praiskonski oksimoron – nesatjanje i stvaranje…

Dođite mi svaku noć.