"Danas sam opet zakasnila na voz. Zakasnila sam i na avion. Posmatrala sam kroz veliko staklo kako se već gubi u oblacima. Zaksnila sam ,opet, po ko zna koji put i na trajket...a most još ne postoji. Svaki dan kasnim. A ti uvek stižeš na vreme. Uvek si na pravom mestu u pravo vreme. Ja, ne. Nikako da se sretnemo. Očajavala sam možda tren ili dva zbog te tvoje neverovatne moći i moje, izgleda, potpune nesnalažljivosti- ne budim se na vreme, kasnim, ili mi nije opet do jurnjave. A, ti - ti uvek možeš i hoćeš, juriš sa neverovatno očigledno lažnom i nadobudnom željom . Sada više ni ne razmišljam o svojim nedostacima i tvom kvazi-savršenstvu. Odustala sam i od naših susreta. Nikada se neće desiti, dok ja pokušavam da te stignem. Vrlo jednostavno, ću ti okrenuti leđa i čekaću, tebe, pokvarenjaka, izdajnika i sadistu, da dođeš. Ako nećeš, tvoj izbor. Ja sam svoj izbor izgradila - da, izgradila, pažljivo, ciglu po ciglu, prvo nevešto, a onda sam se odvažila i izgradila tu kulu. Ćuteći,slušajući, osmehujući se.Sa senkom ili bez nje.
Sedim u stolici za ljuljanje, gledam u kapljice kiše koje grčevito pokušavaju da ostanu na staklu, i čekam. Znam, pojavićeš se na kraju kao najveći klošar, odrpan i umoran. Osmehnuću ti se i reći : "Zakasnio si." Ustaću i otići sa njom. Tebi, tebi ću možda da uputim prezriv pogled, ili ću te samo žaliti što me nikada nisi stigao i nisi skapirao da ne treba ja da idem za tobom. Glup si i uobražen. Najgora moguća kombinatorika i najveća greška vasione."
