Guraš se kroz vrućinu, kao kroz lepljivu, nevidljivu masu, kao kroz kritičnu masu opasnih molekula, koji prete da te progutaju ili te uvuku kroz beton u zemlju. Na stotinu lepeza i duplo toliko nezadovoljnih ili umornih lica. Pokušavaš da pređeš ulicu, zagljavljen između dva auta - razmak - prohodnost skoro 0 ( do 1). Osetiš odjenom neko te huška po nozi, ono tvoj komšija, pas lutalica iz kraja - hajde zajedno da pređemo, ne možemo ovako ceo dan, vrućina je! - važi, kažeš naglas, poslušno. Rastajemo se, kao što smo se i sastali. U susret ti ide, novopečena mama sa malim stvorenjem u naručju, peške u društvu starije žene, obe smrknute. Širok osmeh i zlatan zub ide za njima, razvlači harmoniku i peva o veselju; njima nije do toga. Dođe ti da ga ćušneš u glavu - ej, bre! Vidiš da ne treba za njima da ideš, s druge strane su ti srećni parovi! - ne možeš ni flaširanu vodu da kupiš za gvozdenjake, jer, jel' mladić ne voli da broji sitniš, popizdiš totalno, a još nisi ni stigao na posao. Ne pomažu ni zatamljena stakla na očima. Klima već zaudara, uostalom, kao i posao. Ljudi, ljudi, ljudi....razmišljaš o svom procentu - danas i nije neki dan i onda opet se posle mnogo sati vraćaš po istoj vrućini, ali već u kasne sate, kada su, sasvim sigurno sve "institucije" otključane.Dođe ti da sledeći put, raspališ onog tvog "šefa" po nosu, za sve izjave tipa, "loše se živi" , "nema se para" (sa sve preplanulim tenom, skockanom ženkom, bredniranim stvarima...)...i odšampaj ono što sam ti rekao, pa jeR ti i to teško? Jeste, JER me nisi ni zamolio. Ništa, nema veze. Nema veze ni da iznenada pukne asteroid o Zemlju...jer ti iz slušalica izbijaju milozvučni tonovi, koje slušaš već mesecima. Bleneš kroz prozor, ni o čemu ne razmišljaš, ali baš ni o čemu, a o svemu. Strahovito ogroman osećaj. Tup, a širok kao svemir...i još uvek se širi...i tako...kao pokvarena ploča...škripi vinil.
