Ja sam Plavusa. Po opredeljenju i ponosna sam na to. Bije me glas da sam „laka“ i glupa, povrsna, da me je lako pridobiti, odraditi, odbaciti. O meni je ispricano na hiljade viceva, mahom uvredljive i podrugljive prirode i niko me ne uzima za ozbiljno. Gde god da se pojavim, muskarci me “startuju”, zele da me poseduju, da lupe recku i odu dalje… Zivim pod konstantnim, ponekad neizdrzivim pritiskom diskriminacije.

Prirodna sam Crnka, a i da nisam, tako bih se farbala. Volim svoju boju, iako mi ponekad zadaje muke. Uglavnom u odnosu sa ljudima. Stereotipno, ljudi me dozivljavaju kao inteligentnu, strogu I ozbiljnu; sa mnom se retko sale, a ne mogu se pohvaliti da me nesto cesto pozivaju na pice posle posla. Svakodnevno zivim sa predrasudama tog tipa. Jeste, takav dozivljaj mene pomaze mi u poslu, ali…na kraju dana, jedino sto zelim jeste da se amo opustim i zabavim, da pokazem svetu kako i ja to umem i znam, kako nisam samo masina stvorena za rad…

Ah, “vatrena” li sam Crvenokosa. Zena eksplozivne i prenaglaseno eroticne naravi, svadjalica, nevernica, preljubnica, opasnica. Gde god se pojavim, ljudima pogled zastane na meni, odmeravaju me i ko zna kako dozivljavaju…Ne, ja ne zelim da sam u centru paznje i da, itekako mi smetaju zluradi, nepristojni komentari. Prevashodno, ja sam Covek kao i svako od nas.

Zivot jedne Brinete, kazete? Hmmm…ne, ja nisam psiholog, jos manje Draga Saveta. Jesam i mogu biti iskrena, neposredna i pristupacna, medjutim, to ne znaci da zelim, mogu i hocu da se nosim sa svim vasim problemima. Odakle mislite da ja zelim da slusam i ucestvujem u vasim zalopojkama; mislite da mi nije dosta mojih briga? A onda i taj stereotip da sam dosadna i kliseirana, zasto mi uvek trebaju neki dodatni trikovi kako bih vam privukla paznju? I dokle ta potreba u ljudima da povrsno sude…?

Na ovaj nacin, mogli bi se pobuniti i mrsavi i debeli, i crni i beli, zuti i zeleni, evropljani i afrikanci, melezi i japanci, deca i odrasli, pusaci i nepusaci, pismeni i nepismeni, nevini i seksualno aktivni, kafedzije i kafandzije, restorandzije i fastfudzije, kokicari i sladoledzije, poslasticari i pijacari…

Ima li kraja i smisla ovoj pokvarenoj, nicim izazvanoj, bolesnoj, tragikomicnoj tiradi ? Gde i kako podvuci crtu, reci dosta? Ili, cutati i pognuti glavu, prihvatiti nametnuto i pod prisilom ugusiti iskonsko pravo, zarad novokomponovanog, izmisljenog krivog, samo zato sto “neko” kaze da to tako treba… Srbijo, svete…