Moj najmladji bata kupio je Soni dvojku, dao otkaz na poslu, ne moze vise danonocno da radi – "nije sve u lovi, seko" i nadoknadjuje propusteno uz igre. Nda. Ocekivano, navukao je i Zlato na tu konzolu.

Praznik u jeku, okupili se svi na porodicnom jutrenju, rucku, uzini, veceri i sve tako po redu. U neko doba, okupise se muski malo da se poigraju; Zlato se nesto naljutilo na omiljenog uju, rekoh da ispravim stvari.

“A da ti meni pokazes kako se ovo igra, da se poigram malo sa Ujom; nista ja tu ne razumem…ni komande mi nisu jasne”, rekoh Zlatu, u pokusaju da ih tako pomirim.

“Vidi mama…na kocku ti je ovo, na krug ovo, a trougao pritiskas za ovo, mozes i da pucas i da bezis i da se saginjes…”.

Stagod.

Poce borba, Zlato suflira.

“Hajde, mama. Specijalna vestina, napadni ga, sad ga gruni! Eto, sad ti nista ne moze, sad si zaba, razbices ga!”

Budim se jutros (ako se to uopste moze nazvati spavanjem) posle ekstremno lose prospavane noci. Bezglavo jurim po kuci, oblacim se, spremam Zlatu njegove stvari, ostavljam pare za uzinu i izlecem, pod uticajem lose noci, bez da se secam sta mi nije dalo mira.

Ni za muziku nisam bila raspolozena, sunce sto me je grejalo, nerviralo me je…poznat miris… Deo puta do stanice obrastao biljkama, cvecem koje budi uspomene i vraca u detinjstvo. Na trenutak mi opet lepo i sve se brise, potire.

U autobusu. Zamisljena, odlutala ko zna gde…ponovo dobro poznato, nikad zaboravljeno lice. Seda preko puta i gleda kroz prozor. Jace je to od mene.

“Ja se izvinjavam, je l slobodno?” pitam.

“Jeste, jeste” odgovara, ne prepoznajuci. Ni glas, ni stas, nista.

Smejem se, posle svega, posle toliko godina; ipak se u nekim stvarima ne menjam, mazohista u dusi. Pogleda me cudno, ne shvatajuci moje ponasanje.

“Alo, advokat...” govorim, dok skidam naocare. Sok. Neverica.

Koliko smo mogle, presle smo deo nasih zivota u nepunih deset minuta, koliko smo se zajedno vozile. Molba za kafom, da se vidimo i detaljno ispricamo, precesljamo protekle godine. Ogromna tuga zbog sestrine teske bolesti, nepravda, dvoje male dece, tuga bas.

Sta ti je zivot…danas jesi, sutra nisi, a tako je jednostavno. Dva izbora. Mozes se predate ili ici dalje, nema treceg. Samo zdravlje da je u redu, sve drugo…bledi i minorno je, u poredjenju sa tim. U stvari, nema poredjenja, samo zdravlje. Al’ covek…ne mozes a da se ne nerviras, koliko god pokusavali, u genima upisano. Jebes ga…tako to, valjda, ide…

Samo da je zdravlja . A kafa ? Videcu, ne znam…

 Zlato je u petak kuci donelo novog clana Zivotinjskog nam carstva. Deda je, brze bolje, ucinio sve sto mu je u  moci, da novom clanu obezbedi sve potrebne uslove za zivot, pa i vise. Cak je Zlatu zadao da novom clanu pronadje i drustvo, isto kao sto je i njega – hipnotisucim pogledom. Kako ?

“Pa lepo, mama…ja imam hipnotisuci pogled. Samo sam stajao i gledao ga, dugo ga gledao i gledao i onda sam ga ulovio. To je hipnotisuci pogled.”

I tako. Sad imamo hipnotisuceg novog clana. Ime jos nema, konkurs otvoren do daljnjeg.

Danas je prvi dan ostatka nasih zivota…sansa za predomisljaj osta neiskoriscena i sad…plovi, barko, plovi.

Dan izgleda obecavajuce; da li ce tako i biti, videcemo. Ima neke simbolike u prvom aprilu i ovom novom prvom danu…prolece je.

Osvezavajuce je i inspirativno imati, za promenu, vrlo kreativne, samosvesne i pomalo lucidne poslodavce. I kolektiv koji je tu negde, kaska za njima. Rad bez svakodnevnog stresa, posle ne znam koliko godina; sto svakako pomaze u odluci da batalim cigarete i kafu pre sest meseci. Zlato se narocito obradovalo tome, ostaje jos lepo najlepse da preobratimo i da sve bude kak’ treba.