Subota je osvanula suncana i lepa, obecavajuca. Nakon aikida, uputila sam se sa Zlatom do grada; nedostaje mi centar, od kako sam posao promenila i preselila se u “elitni” deo grada, mhm.

Na stranu sto smo isli peske celim putem, sto smo uz put ulazili u svaku drugu radnju, do Kalemegdana i nazad stigli; pocastila sam ga Mekom zbog toga…uzeh mu i skejt. Ko veli, dobro je izdrzao moju glad za gradom i obilazak nekih dragih mi ljudi koji u centru jos rade.

Kao stara prevejana “skejterka” htela sam mu pokazati neke osnove i malo ga osloboditi, kad ono medjutim… Prosla koja decenija, trikovi se zaboravili; mama je pala i razbila se kao niko ! Na milimetar sam od cepanja lica o asfalt bila, bukvalno; srecom te ruke sprecise potencijalnu katastrofu – zato su  rame i zglobovi malo nastradali. Dok sam u tom polulezecem stavu dolazila polako sebi, Zlato se valjalo od smeha, a iza sebe sam zacula zvizdanje uz komentar “Nije skejt za pocetnike…”

Ti dam ja pocetnike, mislim se…klinci iz kraja, pubertetlije, pa se malo sale…

“Pokazacemo mu mi kako se to radi…”

Jes’ vala…kud sam se i pela; bolje da se stikli svojih drzim…ionako mi bolje stoje.