Skoro potpuno nespremna, krenula sam na to zakazano polaganje. U skolu stigla pre devet, opremljena doruckom, koka – kolom i cigaretama; sve u cilju ublazavanja nervoze usled neozbiljnosti. Ranijih godina, ne bih se usudila izaci tako nespremna. Ah, godine…
Odmoglo mi je dosta cinjenica da sam na profesora cekala puna dva i po sata; svi ostali se izredjase, ispolagase sta su imali…a ja cekicah. Ostadoh sama sa predsednikom komisije, u iscekivanju.
Kako bi prekratili vreme, upustismo se u konvencionalni (raz)govor, ubrzo je i profan, sa koleginicom, stigao.
Nije bilo izvlacenja ceduljice, iz glave mi izdiktira tri pitanja i pisi. Povuci – potegni, iz ono malo naucenog znanja, izvukla sam sve cega se setih i povukoh obarac.
Polozila, sa najvisom ocenom, uz cestitke, kao i uz predlog da bas taj predmet uzmem za specijalisticki. Uz to, dobila i mentora, da mi pomogne u svemu gde zapnem ili, makar, potrebnu literaturu za preostale ispite da mi dostavi; komplimente na izlaganju, kao i konstataciju da sam previse zrela za svoje godine i da znanje koje imam, se ne stice iz knjiga…
Sretna, vesela, ponesena…milo mi i neopisivo drago. Ceo vikend mi takav protekao; skoro.
Za resenje svake muke, problema, poteskoce, nedace…ljubavi, volje i strpljenja treba imati, mnogo. Za sve je potrebno vreme i nista preko noci ne dolazi.
eceno, ali tvrdoglavo odlucno. Raste se.
