Velika/mala, znacajna/beznacajna, platonska/konkretna…svejedno je. Prevara ni u kom slucaju, ne moze biti i nije dobra. Niti je za oprost. Ma koliko da se covek, hriscanin, dobro, preporodjeno i osvezeno nakon oprosta oseca… Jedan je koji prasta; svi ostali smo smrtnici, ljudi.

Sta uopste znaci “vrsta prevare”, kakvog inteziteta, koliko je trajala ? Slabost, nerazmisljanje, pijanstvo, ponesenost, izbijanje iz glave, znatizelja, svima se moze desiti… Gluposti. Izgovori. Patetika.

Ili, pak, tvrdnja kako prevara ucvrscuje postojeci zajednicki zivot, jaca samopouzdanje, osvezava seksualni zivot… Jel volis osobu sa kojom si ? Lepo vam je, zadovoljavate jedno drugo… Koji i kakav klik u glavi treba da se jednom ljudskom bicu desi, da se odluci na korak prevare ? Koliko govno treba da je takva osoba, praveci i od druge strane, a i od trece, govno takodje ?

“Nek’ me i vara, ali da ja to ne saznam”; tek je to zabluda nad zabludama, mehanizam odbrane, opravdanje; kakogod.

Je li ljubav nestala, postovanje; uvukla se monotonija u vezu ? Treba biti Covek i pricati o tome, pa i prekinuti ako ne ide. Prevara je opsena, varka; bedan izgovor za bezosecajnost, sebicnost, kukavicluk, manipulaciju, egoizam. Ne postoji nista pozitivno i dobro u prevari; sama cinjenica da vas izdaje i povredjuje osoba kojoj predajete srce i dusu na dlanu, svu svoju ljubav i poverenje…na taj nacin, nanete rane, tesko da ikada zarastaju.