Nece mi san na oci, pa to ti je.
Krenem kuci juce, nakon posla, srecna sto izlazim na vreme i usput resih da malkice samo procunjam. Ubise me ova snizenja, direktan atak na moj, vec postojeci i vise nego zloupotrebljen, dozvoljeni minus.
Put me nanese i do novootvorene radnje Turbo limac, nekadasnji Cosmolino. I u izlogu…savrsenstvo od bicikle za Zlato mi. Kao omamljena, usla sam unutra, zagledala, ispitivala i odlucila da to je to, savrsen poklon za osmi rodjendan. Jedina caka – ostao im taj jedan, do devet radno vreme, pa ti Ariel, trci kuci i smisljaj kako ces ga dopremiti.
Utrcim u kucu poput furije, sa vrata dovikujem bratu da mi hitno vozac treba i sedam da jedem. Usput se i setim da trebam nazad do grada, drugarici obecala vratiti joj torbu, hm, proslo pet ; ma, stici cu ja sve.
Pojela, presvukla dete – treba i on sa mnom, nema veze sto je ranije, samo izraz lica da mu vidim…
Uletimo u Turbo, otkrije on sta je u pitanju i, naravno, vilica zjapi, on presrecan, kad…sediste bicikle raseceno !!! Mrak na oci mi pade. Sta, kako…posle nekih desetak minuta natezanje, pristadose da zamene sediste, al’ – nemaju alata ! Trazi alat; mali cupka, a brat u kolima…ne znam sta je on radio.
Za to vreme trazenja, pogledam jos malo i vidim da zadnja guma nije naduvana.
“Imate li pumpu ?”, pitam.
“Ne, ne prodajemo pumpe.”
“Ne pitam dal’ prodajete, imate li da gumu naduvate; kako da znam je li ispravna ?”
“Paaa…to je dobro pitanje na koje nemam odgovor…”
Hmmm…
Zamene oni sediste, ispregledam – kao – sve nanovo i krenem da vucem biciklu do kase. Krenem i nece. Ja opet…i opet nece. Prednji tocak ide, zadnji slajfuje. Hm… Pogledam malo bolje – kocnica zakazala, al’ ajde sto je zakazala, kocnica i pokidana. Mrak na oci. Ponovo.
Sta, kako…pa se izvinjavaju, pa ne znaju sta da mi kazu, sta da rade…
“A da zovnete drugu radnju, tamo u “Ziri”, vidite da li oni imaju drugi ?”
Receno, ucinjeno.
Zvali, proverili, imaju, sve ispituju i sve radi.
“A gume ?”
“Rekla sam da napumpaju, ima pored i sportska radnja, sve je ok.”, uverava me sad sefica.
Mi napolje, ulazimo u kola, bratu usput objasnjavam sta je po sredi.
Pravimo malecki prekrsaj (ups) u saobracaju, on se parkira;
“Dobro vece, malopre su vas zvali u vezi jednog bicikla…”, pocinjem.
“Jao, da…jesu. Vidite…imamo problem…”
“WTF ?!?”, mislim se…
“Pa, vidite…jedna od guma je busna, ipak…mislim, mi ih jesmo naduvali, ali jedna je ispustila…a rezervne nemamo…”
Dete za ruku i pravac napolje; ne moram isticati da Turbo Limac kupce u vidu nas vise nece imati.
Dodjemo do kola, na brzinu objasnim bratu pretrpljeni fijasko i otpustim ga jer, on bi kuci, a mi jos moramo do grada. Ode on, sa smeskom na usnama.
Krenemo se spustati niz podvoznjak, sad vec kraj Dimitrijale, il’ pocetak Cvijiceve (uvek me je to bunilo), kad… Sudar.
Zastanem i ne znam sta mi je ciniti. Dal’ da pridjem, sta da kazem, da se
Mog ti batu cuknuse kola odpozadi. Njemu nista, al’ ovom “krivcu” levo krilo ulubljeno i deo branika na sred ulice lezi.
Ipak odlucim da pridjem.
“Jesi li dobro ?”
“Ne brinite, gospodjo, dobro je, super je, nista nije, sve je u redu.”, govori covek, izlazeci iz kola.
Brat vec izasao i smeje se. Sa prethodnim autom, imao je dva sudara – ne njegovom krivicom; sa ovim – prvi.
I stvarno, sa kolima nam sve u redu, mozda samo malkice ogreban, no, zivi – zdravi, aj’ put pod noge. Izvinu se covek i udje u kola.
“Samo da znas, cuknuo te glumac.”, kazem ja.
“Jeeel ? Blago meni, onda”, rece brat i nastavi da se smeje.
“Mora da glumi isto kao i sto vozi, posto ne znam koji je, he he.”
