I aj' ti sad budi pametan, pa smisli izlaz iz bezizlazne situacije...nema sanse...
Dete mi je, bukvalno preko noci, postalo stvorenje puno besa, agresije, histerije i nedokazanosti; ne znam sta se desilo, sta je okidac moglo biti. Tako mali a tako prepun tog nekog besa, to ne mogu ni opisati. Ne mogu da doprem do njega, ne znam kako i cime da mu pridjem, ne znam sta mu je...a ocajna sam. Konstantno mu nesto pricam, jezik otupih - ne pomaze; kazne ne deluju, vika, zabrane...ma ni batine da upotrebim - efekta nece imati...to, jednostavno nije on i izludecu.
A opet, u kuci situacija, skoro da je nalik na nekadasnje...matorci ludi svako na svoju ruku, ogorceni i zajedljivi...dugo je pa potrajalo...
I, kao i uvek, sve i svakog ja mogu da razumem i sta ? Nista... Razumem ja da malom fali otac - coveka nema, ne interesuje ga dete i tacka. Razumem ja da mu ni deda ni ujke tu ocinsku figuru ne mogu zameniti. Razumem ja da mu nedostaje sto sam ja dosta odsutna od kuce...
Oca da privolim detetu ne mogu - to je zdravorazumski neizvodljivo. Sa druge strane, deda i ujke - svako je na svoju stranu i svak drugu pricu ima; o babi i da ne govorim...a sve to zajedno tek veze nema sa onim sto ja pokusavam da uradim... Posao - nepunu godinu pokusavam da ga promenim, bez uspeha - do sad...a da sa konja na magarca odem, to tek nije izvodljivo.
Sve je to jedan neprekidni lanac neprijatnih i losih desavanja, povremeno vesto zamaskiran, tek toliko da se opustim, ne bi li me zesce, svaki sledeci put,
 stuklo.
A od bivseg sam "pobegla" jer "nisam zelela
 obaveze", ni zbog ceg drugog.
I znam ja da je nemoguce svima ugoditi, al' brate - sto je mnogo, mnogo je. Negde se mora povuci ta granica, doci do kraja...ali ne; u mojoj porodici, s' vremenom, sve je gore i odvratnije...a ja sve manje snage i nerava imam...