Poslednji sat danasnjeg dana prolazi. Otpoce i ta skola; jako lepom priredbom.

Posmatrah tu decicu, blazenu u svoj svojoj besvesti...to luta, trci, zvera svud unaokolo; puni utisaka, uzbudjeni, razdragani... Ko je u kom odeljenju, ko koga zna, ima li nekog iz vrtica, ko ce gde da sedi, a kakva im je uciteljica... Roditelji k'o roditelji, neki u blagoj panici (poput moje malenkosti), neki flegma, neki nezainteresovani, a neki i odsutni (kao moj Ex).

Sve sam dobro izdrzala (mali je bio super, odusevljen i prezadovoljan); do momenta kada je pocela pesma koja se i u moje vreme, pre dvadesetak godina, horski izvodila. Uz nju mi je ruka zadrhtala, grlo pocelo da steze i suze krenuse. Samo malo, uspela sam da se dovedem u red; sramota da brukam dete pred tom masom, jel...

Prvi je prisao da se predstavi uciteljici, kaze ko je i sta je, medju prvima u ucionicu usao i odmah u zadnju klupu se smestio...i jedva ceka sutrasnji dan. Sa milion pitanja i podpitanja, ni san mu nece na oci.

I tako...prava mala ceta nas iz porodice ga je dopratila i predala na osmogodisnje cuvanje osnovnoj skoli. Idemo dalje...