I eto, priblizio se i taj trenutak. Za tek nesto vise od 24 casa, moje Zlato poci ce u prvi razred. Prolete sedam i po godina u jednom mahu. A jos sve spremila i uredila nisam.

Zivot k'o zivot, u vecitoj trci za tim prokletim novcima, uvek smo kratki za nesto. Ma koliko mislila da sam svemoguca (a nisam), nadala sam se da cu uspeti obezbediti mu sve. A nisam. Kvalitetan ranac i obuca nam fale.

Otac k'o "otac", od povratka sa mora, nestao je i u misju se rupu neku sakrio. Bez traga i glasa. Ponevsi i detetovu zdravstvenu knjizicu sa sobom. Bez koje ne mogu karton preneti u dom zdravlja kom, po skoli, pripada. Da ne pominjem kako ni na koji nacin, u opremanju deteta za skolu, ucestvovao nije.

I hajde, kao, privisno se pomirim sa tim. Mada, nikada necu. Pozovem mu majku, da mu ona bar knjizicu trazi, posto se meni ne javlja. I poce zena da place; naricala mi jace od pola sata u slusalicu; heeej. Ubice joj dete, omadjijali su ga, on je pod njihovom kontrolom potpuno, otudjio se i od doma i porodice, deteta...sve zbog njih. Moje ex drugarice i porodice joj cele. Pa mi navodi i situacije, da potkrepi svoje tvrdnje. Kad se i seti da bilo ko od nas postoji, kad nesto treba da vrati ili uzme, tu je samo "izadji na kapiju"...ne pamtim koja je godina bila kad je poslednji put u kucu usao, zaista. Ili, na ulici kad ugleda dete i/ili mene, pogled na drugu stranu, beg gdegod.

I jos mi rece nesto na sta sam potpuno zaboravila bila...

"Ja znam, imam vremena, pa samo o tome razmisljam...i sve mislim, kako ste taj propust napravili...pa, gde ona detetovu tortu za prvi rodjendan da sece  ?! Da si ti, on, ili tvoja mama, ali ona...sunce li joj njeno, tim nozem mu je i sudbinu isekla..."

Nisam krstena (jos), ali verujem u postojanje Boga i trudim se da postujem sve sto treba. Magije i tome slicno, nikada me zanimale nisu, niti sam znala ikoga ko je sa istim veze imao. Pa ni moja ex svekrva. Ali, eto...zena svakodnevno u crkvu odlazi, moli se danonocno sina iz ruku zlotvora da iscupa; njih krivi za sve poremeceno u odnosu njega i Zlata mi moga. Prenerazila me danas.

Taj otrov od zene me i dalje ne ostavlja na miru. Ne u direktnom smislu i ne mene kao mene, vec...deca nam, od sutra, zajedno krecu u skolu...jedino sto sam uspela, bilo je da ne budu u istom odeljenju. Koliko li je i to od pomoci, ne znam, svega ih je, ukupno, sezdeset i dvoje.

Eeeeeej, 21. vek, modernizacija, napredak u punom jeku...a sta ja slusam i cime sam okruzena ? I ostani pametna...