I sedim ja tako na poslu, psihicki pokusavajuci da se pripremim na visesatno ostajanje...ne mogu a da ne razmisljam o tome u kojim se i kakvim uslovima danas radi. Ko o cemu, ja samo o poslu tupim; dosadih i Bogu i narodu vise...al' kad je jace od mene.

I onda taj mobing...oduvek je on kod nas bio prisutan, cini mi se. Nista spektakularno, nista novo. Kao sto i nije novo da ce se suzbiti ili - ne daj Boze - iskoreniti.

Coveku tek od cetiri krece radni dan; nema veze sto smo mi tu od osam, koje pa vreme mi, osim radnog, pa imamo ?

I tako sad sedim za deskom, slusam muziku, zapalila cigaretu, kuckam ovaj post...a tu sam ako ogladni, ozedni, isfleka se ili ako mu podoj neki treba...tome slicno.

U kancelariji Kerbera, drustvo "malo" ali odabrano - sve sami, minimum polucasovni, davitelji...

I onda ce nas tako drzati do nekih sedam, osam, pola devet...eventualno se nasmesiti pri izlasku i to je to. Rad pocinje i zavrsava se kad On aminuje, kad se smiluje da pusti i predstavi to kao uslugu.

I tako iz dana u dan; besmisleno i bespotrebno gubljenje vremena...koje prelazi u ljutnju, bes, apatiju, ogorcenost...ne znam sta posle. A vreme prolazi, leti; dok se okrenes, godine stignu.

Rekose mi - a da ti da platu od 700 eura, lakse bi ti bilo, zar ne... Ne. Ma koliko ova zemlja u kojoj svi zivimo bila takva kakva jeste, ma koliko da se sve vrti oko tog prokletog dinara/eura - NE. Moje vreme je moje vreme; nema tog novca koji mi moze izgubljeno vratiti, nadomestiti, ublaziti svu tu agoniju. Bez preterivanja - NEMA.

Niti detetu, dragim mi bicima, sebi, mogu da isplaniram dan; niti sta mogu da uradim, stignem, taman posla skuvam nesto. Smorim se do te mere dok sam na poslu, da jedva uspem osmeh da namaknem, kad u kucu udjem. A onda...treba biti mama Zlatu, cerka roditeljima, sestra braci, kuma kumici... Svako iziskuje svoje parce mene...sem mene... A onda, nekad, pomislim i da sam sebicna. Da sve sebi podredjujem u nekim stvarima. Ne znam. Sludjena potpuno.

I mlatim se po tim silnim konkursima; usta osusim pricajuci; mozak umorim smisljajuci, racunajuci, povezujuci... I nikom jasno zasto bih napustala firmu u kojoj sam, veliku i uz puno mogucnosti za napredovanje; a kako objasniti ljudima da je, u mom slucaju, to nemoguce i zasto. Mlacenje prazne slame. Novac koji se nudi je smesan, firme jos i tako/tako. Ali, sve je ociglednije da bez veze i/ili kreveta, do napretka se ne moze doci. Ko je vredan i radan, stoji i tapka u mestu, jos mu se i dodatno kalemi; lezilebovici, skorojevici i neradnici uvek nekako uspeju u svojim namerama - raditi sto manje a biti placen kako i koliko zele.

Ne postoji mesto u okviru firme u kojoj sam, na koje nisam konkurisala. Od njega sam dobila komentar da ga maltretiram svojim prijavama, kao i razgovor. Bitna sam mu tu gde jesam, radeci to sto radim ( a sto ne iziskuje dva grama mozga ), ne treba da se javljam na te "marginalne" pozicije, gde je  plata manja...na kraju krajeva - bitno je sta njemu odgovara, a to je da sam tu gde jesam. I lepo covek stavio veto na moje bilo kakvo unapredjenje, ostavljajuci i platu nepromenjenu, a radno vreme - po potrebi, kako mu odgovara. Nemas gde sa detetom ? nema problema, moze i on sa tobom; pa zajedno odradite osam sati rada, gde ces bolje - majka i dete zajedno i nista ne trpi.

Pa onda kod kuce trzalice. Uvek sam odsutna, nisam tu uz dete, vec nema jednog roditelja a sad ni drugog, a skola krenula...

A bliska mi drugarica savetuje da sedim i cutim tu gde jesam, da posao shvatim kao nesto sto mi placa racune, da budem srecna sto radim tu gde jesam, na drugim je mestima i gore...da covek lepo izludi.

I eto...mislila sam da ce me ovo kucanje duze okupirati, da ce mi vreme brze proci - a tek 17:45...kraj se jos uvek ne nazire...

"Bolje u rudniku da radis...", kako mi dragi mi rece... Vala bas...

Pa nek' me neko posle pita sto imam svega 48kg zive vage...