Na ulicama grada potop. Ljudi, ono malo zabludelih, poput mene, razletelo se na sve strane; iz obliznjeg Platoa, na sav glas, tresti neka ziva svirka. Trole u dugackom nizu stoje, kisa pljusti, taxi-ja ni za lek, ljudi zbijeni gde je ko mogao...na sred trotoara stojim, pod Audi mi kisobranom plavim, mp3 u usima i pevusim samo tako. Meni lepo. 

Zute se one ulicne svetiljke, lep odsjaj u onoj silnoj vodi prave; nebo nad Etnografskim muzejom belo poput dana. gromovi i munje svoj pir veceras prave; nevidjen prizor...

I onda ugledam...par jedan, momcic i devojka od, ne vise od sedamnaest - osamnaest godina. Ona plavusica neka, vitkasta, u kratkom sorcicu i bretelastoj majici, on... Momcic pravi, lepuskast, tek izvajanog tela, reklo bi se... Mokar do gole koze, u nekim letnjim tankim bermudama zelene boje; majica svetlije nijanse na devojcinoj glavi pociva. I smeju se, setuckaju po kisi. On, sa kezom preko cele glave, ona malo stramezljivo, pogleda uprtog u zemlju.

Izgubise mi se iz vidokruga u momentu kad otpoce pesma "Umbrella"...zavrteh isti i zapevah, sta drugo...sa sve osmehom na licu mi...

Ume Beograd lep biti i u nevreme...