Razgovor sa jednim dragim mi bicem, naveo me je na razmisljanje. Od skora i sam otac, zanimalo ga je kakav bi mi zivot bio, da nisam rodila Zlato. Tesko je i razmisljati o tome, a kamo li odgovoriti.

Za ovih punih sedam godina, svasta smo oboje preko glava preturili. Rodjen je u ljubavi i sa verom u brak i porodicu.A opet, vidovita nisam, te mi buducnost osta nepoznata. Jedino kajanje, ako to tako mogu nazvati, imam sto sam uopste u brak i ulazila. Ljubav, ma kako velika bila, nije nam  bila dovoljna da se odrzimo.

Tesko je reci u kom bi mi pravcu zivot isao, da ga nisam rodila. Mozda ne ostala da zivim u Beogradu; opcije su bile Amerika ili Svedska. Mozda bih se vratila daljem skolovanju, mada, to jos uvek mogu. Mozda bih ludovala preko svake granice, mada, nije da nisam i uz  njega malo.

Ono sto sigurno znam, jeste da bih ostala uskracena za najlepsi i najpotpuniji vid ljubavi, da ga nisam rodila. Ostala bih uskracena za najlepsi dar od Boga, Sive, Bude, Jehove...zivota samog, da ga nisam rodila. Uskracena za prvi dodir i pogled, prvi udah zivota, kad je iz mene izasao. Za prvi zub, prvo izgovoreno "mama", prve napravljene korake. Uskracena za jedino bezuslovno ispoljavanje i davanje beskonacne ljubavi, koja postoji.

Ono sto sam oduvek znala za i kod sebe je, da mi ljubavi nikada dosta nije. Dobijanja i, jos vise, davanja. Bez Zlata, lutala bih svetom ovim polovicna i nepotpuna. On mi je zacinio zivot i dao smisao i sigurnost, oslonac u svemu; sve ono sto i ja njemu dajem.

Tako da...bice da i nije bilo toliko tesko na ovo pitanje odgovoriti.