Ludacki dan danas na radnom mi mestu, retko dobra opustencija i mimo obima posla. Pri ulasku u kucu, setim se da sam ostala bez cigara, te se zaputih do prodavnice. Na pola puta, poznato lice.

"Hola."

"O...hola, profesor."

Spanac jedan, na privremenom radu vec nekoliko godina na jednom fakultetu. Sticajem okolnosti, upoznasmo se u prevozu, cini mi se, pocetkom prosle godine. Povremeno se vidimo, sto u prevozu, sto u gradu i uvek razmenimo po koju.

"Qué tal, donde están usted yendo ?"

"I'm going to the store...comprar algo..."

"Bueno...usted volverá ?"

"Sí...volverá."

Umesto cigareta, pokupovah gomilu kozmetike i nekih dzidza bidza, i uputih se nazad.

"Siéntese, tienen algo para beber..."

"No, thank's...don't have much time...y no tengo...cigarettes."

"Que ?"

I setih se da profesor sa engleskim i ne stoji bas najbolje, a i srpski mu je skoro pa kao moj spanski. Sedi pa sedi, navalio.

"Para el momento...", rekoh mu, "pero, no quiero nada, gracias."

Za okolni komsiluk i po kojeg gosta kafica, kao i radnike, prava smo predstava bili. On, koji je verglao 300 na sat svoj maternji, ja koja sam se trudila na englesko/spansko/srpskom mu odgovarati. Toliko, da me je glava zabolela, te to iskoristih da se sto pre povucem.

Al' ne pre nego sto mi rece da bih se trebalo i ozbiljno pozabaviti sa ucenjem mu maternjeg jezika, buduci da pokazah zavidno znanje za jednog samoukog stvora.