Kako sam juce, u prvom pokusaju, zaboravila cigarete kupiti, a i zalihe mi se opasno istrosile, uputih se sinoc do obliznje piljare. Lagano trcecim hodom niz ulicu u kojoj, opet, osvetljenja nije bilo. U mraku, nazirem poznatu siluetu; ne razmisljajuci, ne stajem.

"Alo...stani, ne gori nigde...", isuvise dobro poznat glas.

"Zurim..."

"Idem i ja u tom pravcu, mozemo zajedno..."

"Kako hoces...", izustih.

"Zasto mi nisi javila da je stigao dobro ?"

"Zasto nisi trazio broj odmaralista, sam da se raspitas ?", trudila sam se kontrolisati, koliko god mi je u moci bilo.

"Ma, dobro...brzo su bar stigli...sta je to, sat vremena do tamo..."

"O cemu ti pricas, do Tare za sat vremena ?!"

"Zar on nije na Bukulji, tako si mi rekla ?"

"Bukulja je bila prosle godine, G. Obavesteni !"

Vremenom, izgubila sam sposobnost nerviranja oko ovakvih, i slicnih, izrecenih mu gluposti i besmislica. Nema poente.