Niko ne moze utvrditi sta je to sto jednu vezu cini uspesnom a drugu ne, sta uciniti da potraje, kako zadovoljiti i sam biti zadovoljen, itd.

Ono sto se zna i sto je jako vazno za dvoje ljudi koji grade vezu, jeste poverenje, neophodan temelj za uspesnost i produbljivanje svake veze. Bez njega, svaki odnos, pa i veza, neminovno vodi ka krahu.

Opet, covek ne bi bio to sto jeste, da se ne bori sa kojekakvim duhovima. Strah od gubitka slobode, strah od povredjivanja, patnje, emocija - davanja i primanja... Sve to, samo su izgovori i opravdanja za nase slabosti. Steceni strahovi iz prethodnih veza koji nas paralisu da volimo i sebe dajemo u nekoj narednoj vezi. Slobode nas ne lisava osoba sa kojom smo ili zelimo biti u vezi, vec nasi sopstveni strahovi od gubitka iste.

Onog momenta kada sebe poklonimo i deo sebe ustupimo nekome, shvatimo da ljubavna sloboda ne sputava i ogranicava, vec oslobadja za potpuniji i ispunjeniji odnos. Kad shvatimo da nismo "uvezani" ni lancima, ni konopcima, ni bukagijama - vec ljubavlju, po sopstvenom opredeljenju i da, kroz uzajamnu i kontinuiranu razmenu ljubavi, dajemo doprinos sopstvenoj slobodi.