Od kad je sveta i veka, ljudi se igraju. Zaostavstina iz detinjih dana, reklo bi se. Danas, mozda vise nego ikada (ili se ranije nije obracala tolika paznja), ljudi se igraju u privatnim odnosima i vezama. Sve to, navodi me da se zapitam, jesu li one – igre, neophodne I, ako jesu, onda kakve.

U sustini, samo jedna igra je u pitanju, rasparcana na gomile delica. Igra moci. Najcesce, ispoljava se kroz sexualni poriv i odnos. Dominacijom, postizanjem zeljenog cilja, preko njega. Tu je i ona druga vrsta, emocionalna. Zloupotrebe su brojne. Cemu sve to…? Dokazivajna, potvrde, natezanja…? Da smo jaki, da mozemo, da smo nedodirljivi, iznad svega i nepobedivi, jedni jedinstveni…?

Ne mali broj puta, i sama sam se nalazila u situaciji ponasati se po takvim “pravilima”. Proslo je neko vreme dok svesno spoznala nisam sta i kako radim. Igre… Jednom kad se sa tim krene, kad shvatis koliko si vest igrac…tesko je posle odupreti im se, izaci iz tog zacaranog kruga. Vremenom, sve sto te igre ostave za sobom, jeste trag gorcine i praznine, nista vise.

Ne tako davno, imala sam prilike prozboriti po koju, na tu temu, sa Melemom. Kasnije, kao i pre toga, plejada njegovih tekstova inspirisala me je da promislim i poradim na sebi. Na tome sam mu i zahvalna, zna covek sta prica.

Manje/vise, igre u vezama su nista drugo do vrste obrazaca ponasanja, stecenih. Razlozi ispoljavanja su visestruki – od nezrelog ponasanja, emocionalne zatvorenosti, vezanosti, nepostovanja, pa do nesigurnosti, nezadovoljstva, nepoverenja, zlostavljanja bilo koje vrste, itd. Isto tako, to su i mehanizmi odbrane, godinama prikupljani, talozeni i pravljeni. Ono sto retko i tesko shvatamo je da nas te igre samo unizuju, ispraznjuju jos vise. Nemerljive stete sa mizernim procentom koristi, prave. Srljamo iz odnosa u odnos, u potrazi za ispunjenjem i mirom, cesto ne shvatajuci da smo mi sami ti, koji to sebi nadomestiti trebamo; osoba pokraj nas, tu je da nas oplemeni, upotpuni krug, zacini zivot. Dzaba nam sve lepotice i svi frajeri vajni, ako mi sami imamo zbrku u glavi.

Ono sto meni godi i prija, imponuje i na sta sam ponosna jeste da uspeh iz tog zacaranog kruga izaci… Sto shvatih da, “kao sto je i sam zivot providan i otvoren, samo ga treba iskreno, otvorenih cula i uma posmatrati”, isto vazi i za sam odnos dveju osoba. Od iskrenosti prema sebi samima, zavisi i ljubavni, pa i svaki drugi odnos. U tom i takvom slucaju, desavaju se one druge, tzv. Bele igre…koje opijaju, prijaju i pozeljne su… A to su…sve one stvari koje izmamljuju osmeh na dragim nam licima, koje produbljuju, miluju i koje se pamte. Nadasve, one koje u kojima se uziva, bezrezervno i bez ocekivanja iceg zauzvrat.

Bele igre…koje mi, u poslednje vreme sve vise, osmeh sa lica ne skidaju…