Uz reci: "Buona sera signorina...", oprastam se i od ovog, sumornog i, tvrdoglavo kisnog, dana... Nista preterano bolji od jucerasnjeg mi.

Komicno mi, doduse, jutros otpoce, u momentu kad bih pocascena komplimentom sledece vrste "ocaravajuca prirodna lepota", od totalnog stranca. Da li uzeti u obzir da je, kako sam kaze, neki dan odjednom pet zuba izvadio, pa mu to sad utice na poimanje bilo cega, ili ne...nije ni bitno.

Na poslu standardizovane akcije i nad njima reakcije. Vecita igranka, isterivanje nekih pravdi, tusta i tma.

A onda...

Po zavrsetku posla, svratih do apoteka par, ocu sijaset nekih lekova da uzmem. Dva mi recepta odbiju, rekavsi da se vec dugo, duuugo ne proizvode. Sta cu -  kud cu, zaputim se u dom zdravlja, srecom je njegova doktorka jos bila tu. Teska dijabola.

"Dobar dan...izvinjavam se, ali, ako biste mogli da mi ispisete nove recepte sa zamenama za ove lekove..."

"A sta to, kakve sad zamene ?", pita ona...

"Pa, u apoteci kazu da ih nemaju vise, pa rekoh da vidim imaju li neke zamene..."

"Aha...a sta ste uspeli da uzmete ?"

Dodajem joj kesu, ispituje pomno njen sadrzaj, da bi, brze bolje, zakrestala.

"Cekajte malo ! Mislim da tu nesto nije kako treba !"

"Ne razumem..."

"On vec ima najjaci moguci antiaritmik, cemu sad ovaj drugi lek ?!? Kakvo je sad to dupliranje, ko  je prepisao ove lekove ?"

"Ja se izvinjavam, ali mislim da ste Vi..."

"Pa da, ja sam...nego, kad je on kod kardiologa zadnji put bio ?"

Buduci da i nisam potpuno podobna za dalji tok razgovora bila, pozvah oca na licu mesta.  Da, bio je u decembru i da, doktorka je po savetu kardiologa ispisala pomenute recepte. Kako god, teska gerijatrijska (ali nadasve simpaticna) dijabola, u pomoc pozva i mladju koleginicu. Nalik na odraslu Pipi Dugu Carapu.

"Hm...a da nije njemu mozda na pregledu pozlilo bilo, pa da nije on taj Minsetil intravenozno primio...mozda samo tad, pa sad i ne treba..."

Sta cu, opet pozvah oca...

"Ma, jesu li njih dve normalne ?!? Kakvo intravenozno, sta bulazne...'oce li one pisati il' ne te recepte...ma, mani ih, kud te i posla..."

Ne izdrzah i poceh se na sav glas smejati. pocese i njih dve, sirio nam se smeh hodnikom. Kako i ne bi, kad je pre tacno sedam dana, moj otac kod istih tih bio, po prvobitne recepte. Al' ne dosmejah se ja do kraja.

"Znate sta...necu vam ja davati drugi recept. Uzmite vi ovu zamenu za nitro, ali za ovaj Minsetil...odite vi do njegovog kardiologa, priupitajte za razlog davanja istog. Da li je njegovo srce stvarno u takvom stanju da mu, i pored Amiodaron-a treba jos i ovo...odite obavezno."

Jeza me je neka celim telom prosla. Stegoh onu kesu sa gomilom lekova i uputih se kuci, ne prestajuci da razmisljam o doktorkinim instrukcijama. Stignem i do kuce, a tamo me doceka majka, sa otecenom levom stranom lica. Mislim, stvarno...

Pre nekog vremena, slicno joj se nesto desilo, sa tom razlikom sto joj je, usled otoka, celo oko zatvoreno bilo. Od lekara do lekara; svaki je svoje misljenje imao...kako dobro, jos vise lose... Sa jednog snimanja na drugo, ja po rezultate isla; srce u petama. Na srecu, ako se to tako nazvati moze, od svih zala, ispade da joj je napukao sinusni kanal i da on stvara te probleme. Terapija koju je primala urodila je plodom, tada. Danas, eto, ponovo isto.

I za kraj, dolazi mi dete kuci, u gostima sa bratom mi bilo.

"Mama...da ti odes sada u apoteku i kupis mi neki lek za stomak i glavu...mnogo me bole..."

U deset sati uvece, kako da ne...