Ne postoji idealna zena a ni idealan muskarac. Ipak, nesto najbilize tom pojmu "idealnog", za mene, bio bi to, mozda malo, cudan spoj.

Dugo godina vec, naklonost veliku dajem Dzordzu Bajronu. Bio bi to muskarac nalik na njega; buntovnik po prirodi, slobodnog i nesputanog duha. Muskarac, koji bi imao svoj nacin zivota i jasno ga iskazivao. Muskarac pored kojegi bih se osetila kao potpuna zena, koji bi umeo da probudi Zenu u meni. Hirovit, neobuzdan, okrutni zavodnik, hedonist. Muskarac koji uzima, koji ne mora da trazi da bi dobio. A opet, muskarac koji bi ljubav iskazivao na nacin Pabla Nerude, kao u pesmi:

NE BUDI DALEKO OD MENE

Ne budi daleko od mene ni jedan dan,
jer, ne znam kako bih rekao, dan je dug
i cekat cu te na nekoj stanici
kad negde daleko usnu valovi.
Nemoj otici ni samo jedan cas, jer tada,
u tom casu, spoje se kapi nesanice
i mozda ce sav dim sto trazi svoju kucu
doci da ubije i moje izgubljeno srce.

Jao, neka se ne razbije tvoj lik na pesku,
jao, neka ne lete tvoje vedje u odsutnosti:
ljubljena ne idi od mene ni za trenutak,
jer u tom otici ces tako daleko
da cu obici zemlju ispitujuci
hoces li se vratiti ili me ostaviti da umrem.

Nekada su postojali muskarci poput ovog, opisanog. Nekada, u 18. i 19. veku...mozda negde i danas postoje takvi, a opet...bice da sam opasno promasila vreme i period rodjenja...