Vreme koje provedem na putu od kuce do posla i nazad, jedino je koje pripada samo meni, jedino kada sam samo i jedino Svoja. Muzika u slusalicama i ja. Sama.

Na poslu sam ove nedelje haos prosla. I opet nista nisam uspela uraditi, odgovor nikakav nisam dobila. Svako jutro ove, sad vec protekle nedelje, budila sam se sa mucninom i ocajem, jedva snage nalazila da na isti stignem.

Kod kuce, haos u drugom, trecem, stotom obliku. Nije dan prosao, a da se nesto desilo nije. Nista dobro, naravno. Ne mogu svi da budu blagosloveni sa harmonicnom i kvalitetnom porodicom.

Gde god se okrenem, na koju god stranu da krenem - zid. Zid i oko zida, zid.

Da li sam ja dobra osoba, da li sam ja zrela osoba, da li sam ja sposobna osoba, da li sam ja odgovorna osoba, da li sam ja kvalitetna osoba...da li sam ja dobra, odgovorna, pazljiva, strpljiva, nezna, saosecajna, ljubavi puna majka i cerka...da li sam ja osoba uopste...pitanja kojima odgovora nema; pa se sludela sva.

Nekada, ne tako davno, zesci sam problem imala u suocavanju sa sobom samom, samoobmana mi je bila jedan od glavnih "aduta", raznorazni mehanizmi i zamke ucaureni tokom godina... I krenuli se ti cvorovi razmrsavati, raspetljavati; stadose, u jednom momentu. A ne znam dokle se stiglo, pogubih malo niti.

Sada se suocavam sa samom sobom svakodnevno. Od ujutru, kad ustanem, sve do kasne noci kad idem leci; ne prestajem. I vrtim iznova, zvacem i prezvacem, menjam pravce i uglove posmatranja, kombinujem...kraja nema, a pocetak ocajan je.
Skoro nalik na sudoku, tako mi sve moje situacije izgledaju. I, kao i u njemu, resenje je samo jedno, samo...neizvodljivo, bar ne sada, ne jos.

Sa detetom ne znam sta cu. Posmatram ga i slusam...i plasim se. Plasi me on; tako mali, premali za mnogo toga, a tako...i sve razumem, sve shvatam, pretpostavljam sta je sve to moglo uticati da dodje do ovoga sada, ali... Tek tako, preko noci - sto se kaze, dete se promenilo do neprepoznatljivosti. Dok trepnes,  puknes prstima, lupis dlanom o dlan...zastrasujuce.

Ne znam sta sve nisam pokusala, nailazim na zid...svakim danom, cini mi se, sve mi je dalji; ne znam sta bi... Na kraju sam ga, neki dan, pitala ako nece sa mnom da razgovara, da odemo kod nekog sa kim bi mogao; samo da progovori. Sta god ga konkretnije pitam, dobijam odgovor "ne znam". I onda tako, kad spava ili kad se nadjem sama...sednem i placem; ne mogu, boli me u pi*ku materinu, tesko je... Nosis to bice u sebi devet meseci, rodis ga zdravo i pravo, bdis nad njim svakodnevno, iz dana u dan, gledas ga kako lepo i zdravo raste i razvija se i...PUF...za 180 stepeni, okrene se sve.

A lako je dici ruke, oterati sve u majcinu i otici, predati se. To je najlakse i najbezbolnije...za pi*cke. Ili, pojedine oceve; majke to ne rade.

Ja samo zelim da mi se vrati ono umiljato, poslusno i lepo odgojeno dete; znam da je tu negde, samo da doprem do njega.

Bojim se samo da nije kao okidac za svu ovu gorucu lavinu, posluzio odlazak na more sa ocem; nekako, nakon toga, sve je naopako otpocelo i krenulo...nisam pametna.

"Suvise rano je poceo da skrece ne bas dobru paznju na sebe...steta je da se jedno tako pametno i promucurno dete ispusti, zbog tako oprecnog ponasanja...", etc., etc...