Sviđa mi se kada ćutiš, jer kao da te nema,

a mene čuješ izdaleka, i moj te glas ne dodiruje.

Izgleda da su ti oči uzletele

i da je poljubac zatvorio tvoja usta.

Kao da su sve stvari ispunjene dušom mojom,

izranjaš iz njih, prepuna duše moje.

Leptiru sna, nalik si duši mojoj,

nalik si reči melanholičnoj.

Sviđa mi se kada ćutis i kao da si daleko.

I kao da jadikuješ, leptiru što gugučeš.

Čuješ me izdaleka, a moj te glas ne doseže:

pusti me da zaćutim ćutnjom tvojom.

Pusti me govoriti i ćutnjom tvojom,

poput svetiljke jasnom, kao prsten jednostavnom.

Poput noći si, ćutljiva i zvezdana.

Zvezda ja ćutnja tvoja, tako daleka i srdačna.

Sviđa mi se kada ćutiš, jer kao da si odsutna.

Daleka i bolna kao da si umrla.

Potom, reč jedna i osmeh dostatni su.

A ja sam veseo, radujem se, jer to nije zbilja.

Pablo Neruda