Zaljubljena «

 

Na vedjama mi ona stoji

I kose su joj u mojima,

I ima oblik ruku mojih,

Očiju mojih boju ima,

U mojoj sjeni ona tone

Kao kamen u nebesima.

                          

Oči joj uvek otvorene

I spavati me ne puštaju.

Njezini snovi u punom sjaju

Teraju sunca da ishlape,

I čine da se smejem, plačem,

Da govorim kad nemam o čem.

 

Paul Éluard

 

Zoveš li me ti to ponovo? «

 

Dođe veče. Umor se obavija oko mene kao ruke žedne ljubavi.

Zoveš li me ti to?

Sav svoj dan dao sam ti,svirepa vladarko,moraš li me lišiti i noći moje?

Negde se sve završava, a nama pripada samoća tame.

Zar je morao glas tvoj da je probije i mene da pogodi?

Zar veče ne svira svoju svirku sna pred tvojim vratima?

I krilate zvezde zar se nikada ne pružaju tiho na nebu iznad tvoje nemilosrdne kule?

 

Ne umire li cveće u tvom cvetnjaku nikada blago u prašini?

Moraš li me zvati, nemirnice?

Neka onda tužne oči ljubavi uzalud bde i plaču.

Neka žižak gori u samotnoj kući.

Neka splav vrati domovima umorne radnike.

Ja se otimam od svojih snova i hitam na tvoj poziv.

 

Rabindranat Tagore

Svest o zaboravu «

   

Nada je luksuz. Večna noć u krvi

izmišljenom oku slepim zidom preti.

O vatro tamna iza sebe, ko prvi

da ljubim tako ljubim, ne mogu da se setim.

 

Zar znam što sam znao zar znam što ću znati:

skelet usamljeni izgubljeno ime

divno usklađene s prazninom što pamti

jalovost cveta i jalovost zime.

 

Ja sam zabrinuti ljubavnik tog cveta

što mami iz mene sunce i prazninu

pretvara u slavuja, kad različit od sveta

predeo me tače i pretvori u prašinu.

 

Al zaboravom svet sam sačuvao i čuvam

za sva vremena od vremena i praha

O gde su ta mesta kada vetar duva

i pustoš pomera? Gde zvezda moja plaha?

 

Niskosti uzalud čeznu pesmu! Čitam

na kolenima predeo koji se otvara

u biću u kamenu praznom gde je skrita

poslednja zvezda čiji sjaj ne vara.

 

Branko Miljković

Zavodnik «

 

Pred mnogim vratima sam čekao,

Na mnoga uha šapnuo svoju pesmu.

I uvek kad se usta jedna predavala

i žeđ bila ugašena, jedna blažena iluzija u grob bi silazila…

 

Ostalo bi samo telo u prevarenoj ruci.

Poljupci koje strašno moljah,

duge noći koje grozničavo iščekivah…

na kraju behu kao zgažen cvet,

bez mirisa nestala lepota.

Iz mnogih postelja ustao bih tužan

kad je žudnja postala mi navika.

 

Bežeć' od užitka tražio sam san

opet novu želju i svoju samoću…

taj užitak moje je prokletstvo

jer nesrećnim me čini

da svaki san o njoj stvarnost uništava.

 

Oklevajući, ruku ka novom cvetu pružam,

da novom uhu svoju pesmu šapnem:

 

Brani se, najlepša moja, zakopčaj haljinu svoju,

opčini me, izmuči me, nikad mi ne reci DA.

 

 

Herman Hesse

Kroj «

 

Ukrašcu tvoju senku, obući je na sebe i pokazivati svima. Bićes moj način odevanja svega nežnog i tajnog. Pa i onda, kad dotraješ, iskrzanu, izbledelu, necu te sa sebe skidati. Na meni ceš se raspasti. Jer ti si jedini način da pokrijem golotinju ove detinje duše. I da se više ne stidim pred biljem i pred pticama.

 

Na poderanim mestima zajedno ćemo plakati.

 

Zašivacu te vetrom. Posle ću, znam, pobrkati moju kožu sa tvojom. Ne znam da li me shvataš: to nije prožimanje. To je umivanje tobom.

 

Ljubav je čiscenje nekim. Ljubav je nečiji miris, sav izatkan po nama. Tetoviranje maštom.

 

Evo, silazi sumrak, i svet postaje hladniji. Ti si moj način toplog. Obući ću te na sebe da se, ovako pokipeo, ne prehladim od studeni svog straha i samoće.

 

 

Mika Antić