Postoji osećanje koje dodje u posetu jako cesto. Ostane po nekoliko dana, kao svaki gost, a zatim se useli u mračnu, skorvitu komoru srca. Ne mozes ga se otresti. Ne mozes ga proterati. Nemas koga da pozoves u pomoc. Ubrzo gost počne da poziva svoje goste - Nesigurnost, Ljubavi Nedostatak i njegovog polubrata Pripadnosti Nedostatak. Bude se zajedno, ponekada odvojeno, prate te u stopu u toku dana i sa prvim osećajem snova ušuškaju te i nameste pokrivač. Svake noći pokrivač izgleda sve deblji i teži. Od lana se pretvara u vunu. Grebe.

Nelagodnost počne da se javlja u talasima. Nedugo zatim ona je talas. Nosi te prema nepoznatom odredistu, a opet poznajes svaki metar puta. Uvek je isti. I pokušavaš. Pokušavaš da im se otrgneš. Ponekada pokušaš da pozves nekoga u pomoc, ali niko te ne čuje. Nem, bez glasa okrećeš se njima. Beskraj izgubljenog vremena, snova i zivota.

Gledas kako se ljudi oko tebe pretvaraju u nesto drugo. Postaju ono sto zele. Postaju ono sto ne žele. žive na neki od izabranih im načina. A ti gledaš. Posmatraš iz prikrajka. Udješ ponekada u njihov svet. Puste te samo toliko da ti pokazu koliko su se promenili. Pokazuju ti svoje staze, smeskaju se, očekuju da ih razumeš. I ti to činis. Sve razumeš ali ti ništa nije važno. Nesposoban si da osetis bilo kakvu radost, povezanost. Kada gram svetlosti udje u tvoj zivot, ogromna lopta mraka ga apsorbuje i ne ostane nista.

Može li svitac osvetliti balsku dvoranu zamka na rubu provalije? Potrebno je jače svetlo. Mnogo jače. Celog zivota pokusavas da nadjes to svetlo. Ponekada pomisliš da je tu. Ponekada želis da veruješ da je ono tu. Posmatraš odraze stvari u toj ogromnoj dvorani. Cini ti se da ih vidiš osvetljene. Onda shvatis da su se to samo tvoje oči privikle na mrak. I ostajes u tom mraku. Često pomisliš – a zašto da ne? Nekada  je tako dobro sedeti u mraku. Niko te ne vidi. Vidis samo siluete ljudi koji prolaze. Što  je najtragičnije zeliš da tako i ostane.

 Nedostatak Volje počinje da igra bitnu ulogu na sceni. Večeras se daje Tvoj Život, a ti imaš mesto u prvom redu. Gledaš kako Kosmičke Sile povlače konce na lutkama. Da li drugi shvataju da su samo lutke, pajaci u predstavi? I to ti postaje apsolutno irelevantno. Da li je ostalo nešto do čeka ti je zaista stalo? Da li je ostalo nešto što zaista može da privuče tvoju pažnju? Da li je ova priča sjedinjenje, sinergija koju si isčekivao? Wake Up Call?! Vrisak Upomoć! Moj ili Tvoj? Hoćeš li ustati? Hoćeš li proterati sve nezvane pridošlice polutame? Hoćes li usnuli prvi red zameniti scenom? Možeš li zaboraviti na trenutak na postojanje Nečega što vuče konce i činjenicu da je izvesno da će se jednoga dana predstava svakako završiti? A kuda odlazimo nakon nje? Na After Party ili u onu praznu dvoranu iz prvog čina? Da li smeš  da se prepustiš verovanju da je ponekada stvar upravo u Putovanju a ne u Odredištu?

Ako na svako pitanje na koje znas odgovor dolazi najmanje osam onih na koja nikada odgovor ne možes saznati.. Ako na svaki zrak svetlosti dolazi prostranstvo tame.. Ako spoznajes prolaznost i uvidjaš krhkost postojanja celoga sveta.. Pod pretpostavkom da smeš biti iskren, možeš li ne trepnuvši pročitati ovo i ostati miran?

Znam da ja ne mogu.