Bebe, bebe, bebe, na sve strane kmekeću , šarmiraju , vire iz kolica krofnaste butkice, ispod šeširića trepću …sve žene trudne, u radnjama , autobusima, po parkovima, drugaricina drugarica, Micina Cica…

 Uspešno ignorišem sve bebe ovoga sveta jer sam sada već davno( u desetom mesecu sopstvene trudnoće sa osećajem blago trokrilnom ormanu što je zgodan zavidim mu, i u veštački izazvanim porodjajnim mukama i bolovima ) dok sam grizla  plastični rajf sa glave da ne bih pojela sopstvenu ruku sebi rekla , aaaaaa pa više nikada....

I kada sam dobijala bezbroj pitanja od male mučiteljke koja nije želela da napusti stomak, a što mi ne rodiš brata trep, a sestru trep, a možda blizance trep trep, jasno i glasno stavila do znanja, aaaaa pa više nikada...

Kada je porasla onda sam joj objasnila kako se prave bebe i da nije dovoljna samo njena želja ili moja dobra volja koje nema btw...Ima još jedna sitnica koja fali...

I mislila sam ućutaće jer je svesna da te sitnice nema, niti je možemo kupiti za male pare u Tempu...

Sledi ,

Mala mučiteljka veselim glasom: „a da usvojimo bebu trep trep“

Ja smorena: “ne možemo da usvojimo bebu, zakon je surov, a i realno neko nas dve treba da usvoji aman mani me se“ nema trep

Mala mučiteljka veselim glasom: „a da zamoliš nekoga samo da ti  napravi bebu pa da ode trep trep „

Ja smorena: „ne, ne mogu , to nije nešto za šta se moli“ nema trep

Mislim se valjda smo završile sa tim neprijatnim razgovorima kad evo je

Mala mučiteljka presrećna: „smislila sam, gledala sam na TV-u emisiju,  postoje hraniteljske porodice, taman malo da imamo bebu i kad poraste da je vratimo ...trep trep“

Ja iziritirana više pritiskom koji se vrši nadamnom: “ljubi te majka pametnu i upornu, beba nije igračka i ne uzima se i ne vraća po potrebi,  nema bebe i aman mani me se ...“nema trep

Prošle su godine, na temu je stavljena tačka . Do pre neki dan...

Ničim izazvana u ruke mi je stavljena beba. Ćelava, sa jednom plavom loknom na sred glave. Velikim okruglim plavim očima . Najvećim trepavicama koje sam videla. Da u tom momentu nije imala uši nasmejala bi se oko glave. Ali to nije običan osmeh, ne ...To je osmeh koji kada dobijete imate osećaj da sija sunce malo jače... Možda zbog ta dvaipo zuba koja ima ...Možda jer smo se malo njuškale, mislim ja sam nju njuškala oko glave i ušiju i malo ljubila po rukama i nogama , a ona se gnjezdila i pentrala po meni kao da se znamo sto godina...

 Možda zbog godina, možda zbog mirisa male Katarine, čini mi se stari dobri kosili, možda mi divljaju neki hormoni , to je uvek dijagnoza koja pali...ali meni je sada  žao što sam ignorisala i odbacila sve trep trep predloge... Pa i morsko prase bi nam dobro došlo sada...

Trep trep