Ljutnja je emocija koja se javlja kada nam se na putu do nečeg ili nekoga što jako želimo pojavi prepreka. U slučaju gubitka neke osobe dolazi do ljutnje jer se ne može ostvariti slikica koju imamo u glavi, a to je zajednički život sa tom nekom osobom koju smo izgubili. Vrlo često osobe koje su izgubile nekoga prolaze kroz proces ljutnje na osobu koja ih je napustila, ili se desi pomaknuta ljutnja - pa se ljutimo na nekoga ili nešto što nam je tu prisutno, jer pravi objekt ljutnje smo izgubili. Tako smo ljuti na prijatelje, rodbinu, komshije, osobe odgovorne za gubitak nekog koga volimo, svet, život... Tu fazu ljutnje je dobro proći, kako bi se „očistili" loših emocija koje neminovno dolaze u ovakvim situacijama. Uostalom, lakše je biti ljut, nego biti tužan. Ljutnja je faza koja traje duže od negiranja, od nekoliko dana do nekoliko nedelja.
Šta je u stvari ljutnja u takvoj priči??? često sam razmišljala o tome...
I zato tvrdim da um nije samo u mozgu....Mozak preradjuje informacije koje prima iz svih delova tela...Svaka ćelija u organizmu preradjuje neku informaciju i kada dodje do osćaja da nema "materijala" za preradu da nije zadovoljena odrejdjena potreba nastupa ta polupanika, gde ljutnja u stvari gura onaj osećaj tuge..Ona je represija naših istinskih osećanja...Ona je sredstvo, zid koji brzinski gradimo oko sebe i gadjamo trulim paradajzima čak i one koji nisu zaslužni za naše stanje....
Pretvaramo se u mizantrope, pravimo paralele, merimo, poredimo, zagledamo, vraćamo film, u krug, u krug....Mozak mora nešto da "vari" dok se ne pripremo za ogledalo...
pfffffffff
Ja se nikad ne ljutim Samo explodiram....
tišina....
bekstvo....
i nikad kajanje....
obicno nikad vise ne vidim osobu na koju sam podigla glas, ili ona gora faza, govorila ledenim, kao glečar hladnim glasom.
Samo jedan moj poznanik,
pet para ne daje za moje histeričnu dreku...
ne uspeva mi da se sa njim standardno ponašam.... ni da pobegnem
negda sam pročitao pa parafraziram...psihološki stabilna osoba, čvrstog karaktera se nikada ne ljuti ili (ako do toga i dođe) to čini samo na trenutak, onako kao bljesak, a odmah nakon toga se vraća u normalno stanje uma, a eventaulni gubitak kompenzuje kreativnim duhom...zatim nastupa faza ignorisanja objekta mržnje, sve dok se okolnosti ili sam objekat ne pormene ili nestanu...
edokurca. meni na svakom ćošku prepreka u obliku semafora. saću se ljutim svaki put. atek stepenice... pa ovaj kod štomora da kucam... e sigi, sigi. nije to više u modi. sigmund frojd... čuj njega. dobro nisnapiso Vladeta Jerotić ko nik. nisi ti sigi. ne.
