Prevashodno zadovoljstvo kritičaru pruža mogućnost da pohvalno i sa uvažavanjem govori o autoru čije mu se delo ne dopada. U takvom slučaju kritičar se osvedočava da se njegova delatnost temelji na slobodi, na nezavisnosti od ličnog zadovoljstva i ličnih zahteva. Na taj način, kritičar upućuje sebe na ono prostranstvo vlastite egzistencije koje je ostalo izvan kapitala vlastite ličnosti, i demonstrira onu mogućnost sagledavanja i razumevanja kojoj je, tokom vremena, postao dalek i tuđ: mogućnost da uvidi vrednosti različite od onih kojima je navikao da pridaje važnost. To je sloboda za drugo, za različito; sloboda od istosti - to je kritičarska tolerancija.
Ovakvu vrstu razumskog zadovoljstva za mene predstavlja scenarista i reditelj Pedro Almodovar, čije delo nije moja “šolja čaja”.
Almodovar, osim što uspeva da pokaže na koji način trivijalnosti imaju egzistencijalnog značaja za sudbinu pojedinca, još više od toga, uspeva da stvori nežne i humane filmove od izrazito morbidnih priča. Uzete nezavisno od njegovog stila, priče koje nam Almodovar pripoveda, lako bi mogle biti pornografske, a njegovi junaci - umno poremećene ličnosti. Jednom rečju, Almodovar priča o onome što se uobičajeno smatra odvratnim. Međutim, njegove priče, odnosno priče njegovih junaka i postupci tih junaka, u njegovim filmovima, imaju mogućnost da budu shvaćeni iz perspektive celine ličnosti.
Čovek obljubljuje devojku koja se mesecima nalazi u komi, i koja ga jedva poznaje. Devojka zatrudni. Počinitelj je u zatvoru. Ovako destilisana fabula, izolovana od svoje sižejne obrade, jasno ukazuje na svoju morbidnu podlogu, i ona suštinski jeste morbidna. Međutim, mi u filmu upoznajemo počinitelja kao jednu iskreno humanu osobu, koja se, kao bolničar, o bolesnoj devojci brine do granice samopožrtvovanja. Devojka se povratila iz kome upravo zahvaljujući njegovoj brizi, njegovom stalnom pričanju (on se prema njoj ponašao kao da ona čuje i razume šta joj on priča) i, možda, zahvaljujući - a to je teško i izgovoriti - upravo činu obljube.
Seksualni čin koji je nad devojkom izvršen, svakako je nemoralan akt; nedvosmisleno, akt silovanja. Počinitelj je u zatvoru. Mi zbog toga ne žalimo. On za svoj postupak zaslužuje osudu i zatvorsku kaznu. Ali, mi ne uživamo u tome što je on osuđen, ne osećamo to kao satisfakciju osvete. Ne mrzimo počinitelja i on nam nije odvratan. To je ono što nam priča Almodovar.
Nije samo Almodovar... ima jos milion takvih primera, sto u literaturi sto na filmu. Zapravo su te straight price zamrle zajedno sa vesternima (ove nedelje, radnim danima u 14.00 na RTS2) i vec dosta dugo autori pribegavaju gradjenju price na osnovu sukoba (interesa, emocija, razumskog...), a ni Almodovar se po tome ne razlikuje od drugih. On samo ima potpuno osoben nacin da nam tu jedinstvenu OBICNU zivotnu pricu predstavi iz nekog iscasenijeg ugla. Kao kada udjes u sobu s ogledalima u nekom cirkusu
Inače ne moram da pogledam film kada svi idu u bioskop ili kada ga svi skidaju sa neta i gledaju one bidža-snimke ali kada Almodovar izbaci nešto e onda tražim po torrentima i habovima kao manijak ))
) i vec dosta dugo autori pribegavaju gradjenju price na osnovu sukoba (interesa, emocija, razumskog...), a ni Almodovar se po tome ne razlikuje od drugih. On samo ima potpuno osoben nacin da nam tu jedinstvenu OBICNU zivotnu pricu predstavi iz nekog iscasenijeg ugla. Kao kada udjes u sobu s ogledalima u nekom cirkusu 
