Jutros rano, gde strn šumi, lupka,
gde se beli trska u guguti,
sedmero je ostenila kučka,
sedmero je ostenila žuti.
Do u sumrak grlila ih nežno
i lizala niz dlaku što rudi,
sliv`o se mlak sok neizbežno
iz tih toplih materinskih grudi.
A uveče kad živina juri
da zauzme motke il` prut jak
izaš`o je tad domaćin tmuri
i svu štenad potrp`o u džak.
A ona je za tragom trčala,
stizala ga kao kad uhode
i dugo je, dugo drhtala
nezamrzla površina vode.
Dok se vukla leglu svom po tmini
i lizala znoj s bedara lenih
mesec joj se nad izbom učini
kao jedno od kučića njenih.
Zurila je u svod plavi, glatki,
zavijala bolno za svojima,
a mesec se kotrljao tanki
i skrio se za hume u poljima.
Nemo ko od milosti il' sreće,
kad joj bace kamičak il teg
pale su i njene oči pseće
kao zlatni sjaj zvezda u sneg.
S. Jesenjin