Ljudi su u svojoj prirodi sebični, rekao je Niče. Nije li tako? Nije li potreba za samoodržanjem, za ispunjenošću, za zadovoljenjem fizioloških potreba, za produžetkom vrste ono što je u suštini svih međuljudskih odnosa?

Nekoliko pitanja:

- Da li su nam prijatelji prijatelji zbog nas ili zbog težnje da imaju nekog na koga mogu da se oslone u teškim trenutcima?
- Da li se ljubav i vezanost između dvoje ljudi javlja iz duhovne težnje ili kao posledica straha od samoće i želje za produženjem vrste (koja bi se opet mogla dovesti u vezu sa strahom od smrti)?
- Jesu li porodične veze jače u okruženjima koja omogućavaju lakši opstanak i napredak potomstva ili tamo gdje su životni uslovi teški?

Nesreće zbližavaju ljude, blagostanje ih otuđuje. Daje im iluziju da su sami sebi dovoljni, ili je možda obrnuto?

U životu sam upoznao relativno mnogo ljudi, i kada god bih pomislio da sam naišao na slučaj koji negira ovo pravilo, vrijeme bi pokazalo da  nisam u pravu.
Možda me neko može i pobiti. Ne znam. Komentarišite.