"Ma koji gradovi bili porušeni,
ja ću ti uvek donositi pesme,
i plodove iz voćnjaka
kraj kojih prolazim.
Stranci u tvome krevetu,
onemogućeni našom tugom,
slušajući sneno šaputanje
čuće prekrasno objašnjenje za svoju strast,
i plakaće jer ne mogu da ljube
tvoje odsutno lice.
Ljubavnici moje voljene,
gledajte kako mi reči oblače njena usta kao haljine,
kako reči nose njeno telo poput retkog šala.
Voće je naslagano kao piramida na prozorskoj dasci,
pesme lepršaju nasuprot zida koji nestaje.
Nebo iznad grada
umiveno je vatrom
od kedrovine iz Libana i zlata.
U dimnim filigranskim kavezima
majmuni i pauni su uznemireni.
Sada kavezi više nisu dovoljni,
u ulici koja gori čovek i životinja
nestaju jedno drugom u rukama,
pauni tonu oko prestola koji se topi.
Da li je to kralj
što leži kraj tebe slušajući?
Da li je to Solomon ili David
ili mutavi Karlo Veliki?
Da li je to njegova kruna
u kovčegu pored tvog kreveta?
Kad se opet sretnemo,
ti sva u belom,
ja mirišući na voćnjake,
kad se sretnemo...
Ali sada se ti budiš
i umorna si od svog sna.
Okreni se prema tužnookom čoveku.
Ostao je celu noć kraj tebe.
Imaćeš nešto
da mu saopštiš."
L. Koen