"U mojoj glavi stanuješ: tu ti je
soba i mali balkon s kog puca
vidik na moje misli najtananije.
Ponekad slušaš kako mi zakuca
srce ko živi leptir iz kutije.
Ja ti odškrinem vrata: niz basamake
silaziš u vrt za kog niko ne zna.
Na povetarcu lebdiš poput slamke.
(dok za to vreme, možda, neoprezna
stojiš na nekom rubu, ispred zamke...)
Nekad (u mojoj glavi dok baš skačeš
u morsku penu, ispod sunca, gola)
spazim te kako po kiši preskačeš
barice i sva u blatu do pola
žuriš na posao s licem ko da plačeš.
Prolazi dan za danom i sva svota
vremena tvog se po dva puta zbira:
pa pola oko moga klupka mota.
Vidim sa tvoga lica punog mira
da ne znaš kako živiš dva života.
U mojoj glavi stanuješ i dubiš
crne i bele hodnike za moje
misli: kako mi bežiš il me ljubiš?
Van tebe druge misli ne postoje,
samo dok spavam ti se nekud gubiš."
S. Raičković