kREAcija,REAkcija,rekREAcija
15/12/2007
PostTraumatski stresni poremecaj
Mantra za danas je: "Sto me ne ubije cini me jacom." Danas mi je prvi put palo na pamet. Zasto mi je trebalo toliko dugo? Znam zasto. Malo zato sto je verovatno slicno kao sa drogom, morala sam da padnem na dno, da kompletno izgubim sebe da bih shvatila. A malo zato sto sam potpuno volela, morala sam da dam sve, i pokusam sve, i ucinim sve da bih bila cista pred sobom, da bih mogla mirno da se pogledam u ogledalo, da me ne bi peklo: "a mozda bi da sam samo", ili "sta bi bilo da sam", ili "a mozda bi bas sada sve bilo bolje". Aa, dosla sam do kraja, sad mogu mirno da stanem ispred same sebe i kazem: "Ne, nije do mene, dala sam se potpuno i iskreno, do poslednje celije tela i poslednjeg atoma duse, a on me je prodao za malo prasine." I sasvim sam mirna. I ne zalim za izgubljenim vremenom. Ah, recimo bolje ulozenim vremenom.I, da, nije me ubilo. Jos. Verovatno me je ucinilo jacom. Danas sam prvi dan izasla iz kuce. Slozila sam lego kockice u svojoj glavi, odbolovala i nastavljam zivot dalje. A sta me tamo ceka...
Sramota me da priznam, ali klasicno potosacko-zenski obelezila sam to kupovinom nove haljine. Htela sam i cipela, ali ne zaljubih se ni u jedne, pa ni jedne i ne kupih. Ok, stidim se, jesam, priznajem, postala sam ono sto prezirem, evo kajem se po malo, ali haljina mi tako savrseno stoji da bih je kupila u svakom slucaju, pa se onda i ne kajem bas. Frizuru nisam menjala, hvala na pitanju. Ni boju kose. Sisacu se za par dana, ali samo redovnih par cm, tako da se to i ne racuna. Ali zato sledi generalno raspremanje stana i pravljenje novog rasporeda. U stvari starog, kakav je bio pre nego sto se prosli put vratio i ispremestao sve.
Hrcak je i dalje ziv, hvala na pitanju, mada cvili skoro stalno, razmisljam da kupim neku drozu i overdoziram ga, zao mi da se muci, al opet ne znam da li se muci i sta bi on zeleo pa necu to uraditi, cekacu majku prirudu da uradi sta mora. Strasno je slusati ga kako kuka, a ne moci nista da uradis. Uopste, osecaj nemoci je strasan.
Gledala sam sinoc 'Devojku od milion dolara'. Moguce da sam emotivno labilna trenutno, ali meni se dopao. Mislila sam da ce pobediti, eventualno izgubiti, nije mi palo na pamet da ce pasti i slomiti vrat. Volim filmove koji me iznenade.
U ponedeljak idem u rodni grad, slava, bla bla bla. Mrzim porodicna okupljanja jer u principu mrzim svoju porodicu. A i inace, odlazak tamo mi je uvek traumatican. U mojoj glavi taj grad (koji vise nije grad uopste) izgleda potpuno drugacije. I volim ga. A onda kad odem tamo boli. Ovaj put ce biti jos teze jer je On tamo. I zna da dolazim. I verovatno ce zvati da me pozove na slavu ili da se samopozove na slavu, ili oboje. A ja treba da budem .... sta god ... i odbijem i da dodjem i da dodje. I jos da se nadam da se slucajno necemo sresti na ulici. Ne znam kako bih reagovala.
Odoh da skinem burmu, obucem novu haljinu i usisam kucu.
17:28, 15/12/2007
0komentara Link
Pošalji komentar
{ Prethodna strana } { Page 37 of 47 } { Sledeća strana }
O meni
Moj Profil
Arhiva
Prijatelji
Foto Album
Linkovi
Kategorije
Poslednje napisano
odjavniMISLITE O TOME, MNOGO MISLITE O TOME
AP (ANONIMNI PROKRASTINATORI)
malo obavestenje
NEMOJTE CUTATI
Prijatelji
SvemirkoLilith
Specificna
margot
Freeda
AnaM
kojak
spes
elfish
Giardia
nurlisoul
Anci
Atajlo
sensi
mephistopheles
bejb
Blog Hosting
