Otisak - О Бранку Миљковићу

• 12/2/2007 - О Бранку Миљковићу

Бранко Миљковић (1934-1961)

        Данас је годишњица Бранкове смрти, у знак сећања на Великгог српског песника, следи прича са пуно детаља, како из Бранковог живота тако и око енигме која се везује за његову смрти, детаљи који су мало познати широј јавности, из пера Косте Димитријевића, а која се својевремено појавила као фељтон у дневним новинама "Глас Јавности".

        Време лети, чини ми се да је то што желим да испричам у роману "Убијени песник", посвећеном животу, делу и времену мог пријатеља Бранка Миљковића било јуче, а прошло је већ четири деценије. Песник који је у својој "Балади" исказао сурову животну истину - "исто је певати и умирати", до крајности привржен волшебној магији речи и животној филозофији, оставио је низ опомињућих записа о ћутању истичући: "Само реч може да надвиси нашу присутност". А има и ћутања које то није. Моћи ћутати је исто што и моћи говорити." (Песник и реч).

        Што можеш данас, саветује наш народ, не остављај за сутра. Одавно ми је позната та поука, али је нисам послушао, па сам зато много штошта пропустио, тако да сада, незадовољан собом, могу само да се кајем. У ствари, сада жалим што нисам одмах после трагичног Бранковог одласка са животне позорнице написао ову књигу. Ипак, неке одломке сећања на песника, из свог Дневника повремено сам објављивао у штампи, као и зборнику "Бранко Миљковић у сећањима савременика" (Просвета, 1955).

            Да овом приликом, у нашем друштву без одговорности не помињем сталну борбу против подмуклих завидљиваца и непријатеља - моћника од којих је страдао и Бранко после добијања највећег признања за стваралачки рад - Октобарске награде града Београда, због чега је био приморан да напусти и вољени град, родитељску кућу, нераздвојне пријатеље.

Указујући у једном напису школске лектире да је "Хамлету свет ружан и неразумљив", Бранко визионарски поистовећује свој животни пут са трагиком данског краљевића, истичући тачну опаску: "Велики писац је сасвим јасно осетио да сваком човеку, који је бољи, који има више осећања и више осетљивости, остаје у друштвеном животу пуном суровости, порока и зла, само један пут на коме се може одржати: то је пут Хамлетов".

            Памтим савет свог комшије, књижевника Жике Павловића, који је отишао пут вечности изненада, као и Бранко. "Кад нешто намераваш да урадиш, учини то. Не оклевај! Оствари своју намеру одмах, јер већ следећег часа ћеш бити ометен..."

Принц песника

        Ту је крај животне приче о смрти принца песника наше генерације Бранка Миљковића, који је визионарски још раније написао сопствену пресуду епитафом уклесаним на његовој надгробној плочи а који гласи "Уби ме прејака реч".

        Време лети, написао сам на почетку ове књиге прекоревајући и себе што сам толико одлагао да коначно напишем истину о Бранковом бурном животу и трагичном крају. Све је то, додуше, пре четири деценије прохујало са вихором, нестали су с овог света Бранкови најближи, осим снаје Анђе и њене деце и унука, али наставља живот песникова волшебна реч.

        Ради скривања доказа одавно је посечено и оно танковито стабло на рубу Ксаверске шуме, нестали су сведоци тог очигледно политичког убиства у времену када се на то није смело ни помислити, а камоли написати истина. Али, Бранко није био заборављен јер суседи у Ксаверу причају да је на месту песникове трагедије покрај ђубришта, док стабло није било посечено, повремено освитао покоји букет цвећа.

Вероватно, стављен тамо од поштоваоца Банкове поезије. Али, ликвидатори нису желели да се на месту њиховог злочина ствара никакав култ и зато су тамо уместо посечене врбе ставили већу дрвену таблу с крупно написаним речима упозорења: "Забрањено за псе, Србе и Цигане."

Pošalji komentar! :: Obavesti prijatelja !

O meni

OTISAK Događaj, trenutak iz života, knjiga, pesma, deo filma, lično osećanje - ono što ume da dopre do duše, što razgali srce, obraduje, izmami osmeh ili suzu i ostavi otisak u duši, ili utisak koji vredi podeliti