Molitva

Noćas ponovo zatvaram oči…Preda mnom su sve slike slatke prošlosti,surove sadašnjosti I još uvek neizvesne budućnosti. Teški kapci se spuštaju, osećam vlažnu kap kako mi klizi niz obraz… Ponovo zarobljena u mislima, iščekivanjima, nadanjima… Ponovo sama u svojoj sobi, kao najbolji prijatelji, ja I moja samoća…Sve ono što trenutno Imam… U glavi se rađa misao, meni jako strana, neispitana kao najudaljenije tačke sveta, a ipak tako čista I nevina kao dečija duša. Još koliko puta ću morati da zapitam sebe ko sam ja I šta uopšte tražim ovde među ovim ljudima? Zašto me niko ne razume i kakav sam ja to čovek ako sem grešaka ništa drugo ne umem da prizovem? Noćas se ponovo molim  za porodicu, za sve prijatelje I neprijatelje… Noćas ću svima poželeti ono što sebi nikada nisam stvorila… Noćas ću od Tebe tražiti mir…

Još uvek nemam snage da ikome poverim svoje misli I zato razgovaram baš sa Tobom, tako uzvišenim, al Ipak tako bliskom svakom čoveku…Možda bi sve bilo drugačije da sam bar  jednom bila ohola, surova… Možda bih sada bila jača za osmeh, a ne za suzu više…Lagano sklapam ledene ruke izmorene od svakodnevnog pisanja…Osećam kako mi krv struji kroz slabašne vene, trudim se, ali se odjednom okanem te misli…Odbacujem sebe, kao da nemam prava ni na šta, kao da sam ovde da bih prikupljala tuđe grehe I na kraju gorela na vrhu Golgote… Zatvaram oči, ali san mi ne dolazi, kao da beži I skriva se već noćima…

Nisam ni primetila koliko brzo vreme leti pored mene...Glas mi zvuči kao najjači krik majke koja je upravo sahranila svoje čedo...Ne zelim, ne mogu da slušam taj vapaj u glavi...Al ipak progovaram i molim se za sve ono što će tek doći, za sve ono što će me dotući i zariti još dublje, ispod dna samog dna...Pokušavam da skinem teret, da svoje greške izložim kao slova na papiru...Nerado,ali ipak počinjem... Zatvaram oči, stežem zube i po prvi put pričam sa Tobom o svojim gresima:

»Vezana lancima, beživotna i slaba na stubu srama, slaba i ošamućena, ko Prometej svog orla, i ja čekam surove ratnike života sa bičevima u rukama da ih još jednom osetim na leđima, da ponovo moja krv zamiriše i rasplamti ogorčene grudi... Ne znam zašto, ali ispaštam, i nije mi žao...Jesam sebična, ali ne da mi se da voljenima pružim priliku da osete bol... Povukla sam se iz kruga onih koji me vole, da ne bi počeli da preziru miju oholost, urođen, ali  neprimetan strah da možda baš ja nanosim zlo... Kriva sam što volim, sto hodam i dišem ,sto smejem se i plačem, što stihove pišem, kriva sam, dakle što postojim i što ne umem da mrzim iz dna duše. Kriva sam jer naučih dete da hoda, jer ranjeniku pružih krčag nade, jer verovah u spasenje, jer zabranih NJEMU da snove mi krade... Kriva sam što ne plačem, što mi ponos iz grudi plamti, kriva sam jer puštam ono što volim i ne tražim da se vrati. Kriva sam jer sudbinu na dvoboj izazivam, jer znam da ću stradati, ali se opet nadam.Kriva sam jer pljujem lažna prijateljstva, jer ne verujem u ljubav... Krivica mi je poput Isusovog krsta svakodnevno na leđima, pritiska me i ne da da u miru oči zatvorim. Bez ikakvih prava bezdušnici posećuju metro mojih izgubljenih sećanja... Htela bih da konačno sve zaboravim, da se izjutra nova probudim, da se ne borim, a da živim,da mesto Isusa Judu krivim,da ne grlim samoću i ne spavam s duhovima....

Hej,ja se noćas Tebi po prvi put obraćam jer znam da se Tvoj dan bliži... Ja Ti govorim ovo jer ne mogu više stezati obruč oko srca, bojim se neće izdržati...Volela bih da umem da saspem sve u lice svima, da proklinjem i preklinjem svoje neprijatelje,ali ih mesto grubim rečima, dočekam pognute glave i s poznatim Isusovim tekstom »OPROSTI IM, BOŽE, NE ZNAJU ŠTA ČINE...« Moje su sve misli ka Tebi upućene... Svi bolovi, strahovi nadanja, sve što sam htela u sebi sakriti... Noćas se molim za sve one koje volim, za sve one koji me vole i ne vole..Sada se molim za svačiji mir i spas duša. Sada se moje srce otvara i reći ću sva što me danima muči i stvara knedle u grlu...Neću više da ćutim i gutam bol koji nisam zaslužila...Ja sam borac svih vas...Vaš olovni vojnik mekog srca, ratnik bez oružja, devojka iz sasvim običnog grada... Molim Te samo mi čuvaj one koje volim i pripazi na one koji mene ne vole...I njihove duše su čiste, samo su im oči vezane krvavom maramom sadašnjice...

Verujem u Tebe,znam da ćeš mi pomoći da kroz ove šume života ne hodam linijama većeg otpora...  Nisam pesimista, samo sam malo slomljena i razočarana...Ja bih da čvrsto stojim na zemlji, al voda dolazi do grla i suočava me sa njom, oholom stvarnošću...Ako slućajno pogodi krivi deo sve će na površinu isplivati, prljava savest, propusti, sve što sam htela sakriti... Pokušavam da pobegnem, al ona me dobro poznaje pa se igra... Nisam se htela složiti s njom,sada me juri, ne bi li me u svoj vrtlog propasti uvukla... Ne mogu vuše biti kriva zato što dišem... Znam da me razumeš jer si i Ti bežao od iste, pokušavajući da međ ljude širiš ljubav a ne mržnju i ratove jer svaki od njih ima reditelja...Verujem u Tebe, kao što si i Ti verovao u svoj narod,volim ih sve,pa neka mi sude, šta mogu, kad volim ljude...Volela bih da svima poklonim par reči, al bojim se neće me razumeti...Moja je priča isuviše komplikovana i zato je govorim Tebi...Znam da ćeš me shvatiti... Ispričala bih svima svoju priču i zamolila bih sve ljude da me shvate i prihvate»Nisam uspela da sačuvam sunce u grudima, nisam znala kako sa ljudima koje volim da se za sreću izborim, pustila sam ih da odu od mene,naučila da živim od sene... Hodam po tankom ledu, umesto u raskoš ja srljam u bedu i volim je... Svom snagom grlim svoje sivilo, proklinjem ga jer me uz sebe privilo. Ko pajac trudim se da odglumim i ovu životnu epizodu, da bar nešto sem suza u mom životu bude čisto, kad već nije isto, neka se mnogo razlikuje od sreće... Neka mi i neprijatelji pale sveće, bila sam ratnik bez oružja, pesnik bez jutarnjih kiša, čovek  kome je sreća jedini udarac koji ga je promašio neko u kome sve brzo bukne i još brže se stiša, u meni se sve odavno ugasilo....

Kapci su mi teški, duša olovna, ko stari čun odavno razlupana i poplavljena...Jedino mi oči gore sjajem duginih boja...pogledajte iznad sebe...Vidite li najsjaniju  zvezdu? Ona je moja i čuva sve vas, kad vas život zaboli u njoj potražite spas...Ja ću uvek biti tu za sve, za one koji me vole i za one koje mi oko kuće trnje sade... Zasigurno znam, život je surov, nikad ne ostaje dužan, pogledajte ga sa one strane s koje ja ne mogu, videćete da nije tako ružan, ako mu se povinujete i podmetnete kičmu shvatićete zašto ja proklinjem dan kad sam se rodila..Nisam  tužna, ali nisam ni srećnom zvezdom vođena. Našla sam nit zbog koje su mnogi pali, zarad istine živote dali.Za sve one koji su na pola puta stali danas podižem čašu, za prolijenu krv moju i vašu ispijam medovinu zajedno sa žuči... a vi... zapamtite jedno: DOK IMA TUNELA, BIĆE I LUČI... « Sada zasigurno znam da Si me saslušao i da ćeš mi pomoći da svi shvate šta sam im htela poručiti... Moje reči možda deluju jako prazno, ali znam da si Ti prodreo u dubinu...Znam da znaš...

Otvaram oči... Umorne ruke su i dalje stopljene u jednu...Pogled mi se gubi negde u daljini i osećam kako napuštaš moja četiri zida... Malo  spokojnija, dosta sigurnija, smešim se... Ne znam kako, ali ipak hvala... Ti si jedan veliki čovek i s pravom nosiš titulu sveca... Svetac svih nas, a ipak sasvim običan čovek od krvi i mesa sazdan... Verujem u Tebe, znam da i Ti imaš bar malo vere za mene... Nadam se da će moja duša biti spašena i da ćeš ljudima doneti mir, kao nekada kada Si svoju braću izmirio, pomiri i danas ovaj svet, ne daj da ohola sadašnjost proguta narod sa najjačom verom...Pomozi da i danas bude spokoja i mira i prosvetli sva srca... I sam znaš da smo mi svi Tvoja DECA...