Kad dolazite ovde, svakodnevno, koliko nasmesenih ljudi sretnete usput? Koliko ljudi koji pevuse...? Sta je sada smesno? Mislite da nije normalno da se covek, koji sam hoda ulicom, smesi? Hm? Zasto nije normalno?
Bezbroj puta se i dan danas, kad god idem sama ulicom, setim tog pitanja jednog profesora na prvoj godini fakulteta. Bio je u pravu. Donekle. Mogla bih se danas i sloziti s njim.
Cudesni smile shutter u realnosti... Lepo i lako. Savrsene slike za secanje. Dovoljne. Sve ostalo bi bilo suvisno. I zaboravljeno, jer je smile shutter, ipak, samo smile shutter. Mozda onda prestanemo osecati bol. Bes. Ocaj. Mozda kasnije prestanemo prepoznavati bol. I bes. I ocaj. Mozda na kraju bol prestane postojati kao deo nas. Da, i bes. Ocaj, takodje. Mozda sve to lepo nestane. Ko zna.