Kundera je bio u pravu, rekla sam. Pocrveneo je, i ucutao.
Sedeli smo jedno pored drugog, ramena su nam se dodirivala, a napolju je vec svanulo. Bili smo sami. Na moje iznenadjenje, nisam primetila kada su ostali otisli. Nisam. Kao da su nekim precutnim dogovorom nestali. Isparili. Prosto su nestali, dok sam ja slusala njega kako prica nesto. Sinatra je nesto pevao, on je pricao polako i veoma tiho, a ja nisam razaznavala pojedine reci, samo sam slusala zvuk njegovog glasa, tu odmah pored mene... Nisam klimala glavom. Nisam ga ni gledala. Stvari su se, mimo svih ocekivanja, stvarnih ili potajnih, pokrenule nekim drugacijim, sopstvenim tokom. Bilo je lako, neobjasnjivo lako okrenuti se i pogledom ga prekinuti. Ali, zasto bih to ucinila? Kundera je bio u pravu, nasmejala sam se u sebi. Ne, ne u sebi. O, ne. Ucutao je, i ja sam ga prvi put videla kako crveni. Nasmejali smo se. Razumeli smo se. Savrseno smo se razumeli.
Nisam rekla da mi je zao. Nisam htela da lazem.
On nije primetio da je napolju odavno vec svanulo. Ako je i primetio, onda mu je bilo potpuno svejedno.