Danas umisljam da mi ON nedostaje. Umisljam. A, verovatno mi je samo dosadno. I hladno. Svejedno. Ne branim se. Pustam ga da luta mojim mislima. Kao nekada.

Voli on to. Voli da se recima uvlaci u mene. Silovito. Pogasi svetla, pa me pusti da na trenutak poverujem da je proslo. Onda me ponovo podigne. Njegova hrabra stidljivost uziva u tom trenutku kad pokazuje svoju moc. Kad oseti da gubim tlo pod nogama. Kad zna da zelim bezati. A, znamo oboje da nemam kud. Zarobljeni smo u tom vrtlogu zajednicke fantazije, daleko od svesti. Ni traga osecaju krivice. Samo beskrajno ponavljanje istog pitanja. Why is this not surprising?

Izgubljena sam. U poznatom pravcu.

Sva sreca da uragan ne traje ceo dan.