Želim da svaku noć zaspim u njegovom naručju i da svako jutro kad se probudim njegovo lice bude prvo što ugledam...

Želim da se držimo za ruke dok šetamo i da se ljubimo stalno...

Želim da mu pravim klopu koju oboje volimo, a isto tako želim da ponekad kažem - mrzelo me, pronađi šta ima u frižideru ili naruči pizzu - i da to ne bude smak sveta...

Želim da idem na posao elegantna, u cipelama na štiklu...

Želim da kad se duže zadržim sa drugaricom na kafi niko ne kaže - ko zna gde si ti i s kim bila...

Želim da niko ne psuje kroz hodnik i ne lupa vratima zato što je već devet a ja sam još u krevetu...

Želim da mi niko ne govori kako sam lenja i nesposobna i kako nisam ni za šta...

Želim da slobodno hodam kroz svoju kuću i da ponekad zalupim vrata ako mi se tako hoće...

Želim da pevam kad mi se peva i plačem kad mi se plače i da se smejem kad mi se smeje...

Želim da idemo na more, da osetim vreli pesak pod svojim stopalima i da se ljubimo, on i ja, slani i mokri...

Želim da mi kupi japanke ili baletanke iako ih baš ne volim, zbog njega bi ih nosila, jer ih on voli...

Želim da budem zadovoljna sobom i svojim životom...

Želim da moj sin raste u atmosferi ljubavi, sloge, razgovora i dogovora, a ne svađa i galame...

Želim da radim ono što volim i da budem sa ljudima koje volim...

Želim da pijem kafu u krevetu i jedem u dnevnoj sobi ispred televizora...

Želim da budem za računarom 24/7 ako mi se tako hoće...

Želim da smršam bar pet kilograma...

Želim da odem negde, daleko odavde, bilo gde...

Želim da sve izbrišem rukavom i sve ponovo započnem...

Ne može da uspe cyber ljubav? Ne može? Razočarenje je neminovno? On ili ona nisu ono što smo upoznali u tom malom kutku neta. Ljubav kompjuterom... glupost...

Čitala sam o tome često. I razmišljala. Ima nešto u toj priči. Razmišljala sam zbog sebe... Imam i ja takvu ljubav. Zove se M***. Dane i noći smo provodili na msn-u. I njegove reči – dođi  malecka. Razdaljina velika, nekih 350 km. Ali barijera mnogo veća u meni. Kome da idem i zašto? I onda odjednom, odlučila sam. Idem. Mnogo je jače ono što osećam prema njemu od bilo kakvih fobija, strahova, uskogrudnih stavova i pretpostavki. I sela sam u autobus i otputovala. Osam sati puta, samo ja i slušalice mp3 playera u ušima. Bon Jovi koji peva ’’I’m crazy...’’ Putnici u autobusu dremaju opijeni ritmom točkova u večitom krugu bez kraja. Samo ja sedim i razmišljam – kakav je on.

Postali smo bliski. I previše. Uvukli se jedno drugom pod kožu. Razmišljamo slično... gotovo da... nemoguće... nekad potpuno isto. A zar postoji iko na svetu ko razmišlja kao ja? Zar se nekom takve ideje iskre kao u mojoj ludoj glavi? Zar još ima glava sa tako divnim neredom? Sumnjam... A šta ako to ne bude to? Šta ako sam ja neka sasvim druga? Šta ako me je on zamišljao sasvim drugačijom? Šta ako je on neko koga ja ne poznajem? Neko koga sam samo zamislila i stvorila u svojoj mašti? Zadremala sam u busu i sanjala njegove ruke i usne kako izgovaraju – dođi, malecka, dođi, čekam te, želim te...

Sačekao me je na stanici. Srce je htelo da iskoči iz grudi kada sam ga ugledala. Bio je potreban čitav milioniti deo sekunde da shvatim - tako je izgledao u mojim snovima. Baš tako. Tako sam ga zamišljala sve ove dane i noći. U tom je momentu trebalo nešto reći. Htela sam da budem prirodna... htela sam... Ali u tom momentu naše usne su se spojile... same od sebe, u dug poljubac. I znali smo oboje... to je to... to je trenutak naše zajedničke sreće... nešto što smo danima čekali i konačno se ostvario, baš onako kako smo oboje sanjali...

Prošlo je tri godine od dana kad smo se upoznali, baš ovde, na ovom mestu. I naša ljubav još traje. I svakim danom sve je veća i jača.......

Piter Pan je divan. Najdivniji čovek kog znam. Ni sa kim se nikad nisam tako dobro osećala kao sa njim.

On voli iste stvari kao i ja. Iste filmove i serije, istu (ili bar sličnu) muziku, na isti način volimo da provodimo slobodno vreme. Pored njega sam slobodna da kažem sve što mi padne na um, da uradim sve što poželim, da se nasmejem, da zaplačem. On me mazi i ljubi i masira mi noge i stopala i ja dođem i sednem mu u krilo i zagnjurim glavu u vrat i tamo dišem i onda sam najsrećnija na svetu. Sve što učini za mene ja uzvratim, bar se nadam da je tako. Nije se žalio da mu nešto nedostaje.

Pitera sam upoznala pre godinu ipo dana i to baš ovde na ovom mestu. Posle objavljenog prvog posta. Svideo mu se. I tako je sve krenulo. Nažalost daleko smo. Ali ipak smo uspeli da se viđamo. Provodili zajedno vikende. Trudili se da spavamo što manje a pričamo što više, jer smo uvek bili svesni da će opet proći dosta vremena do sledećeg susreta.

Vreme između susreta provodili smo razmenjujući mailove, sms i msn.

Međutim (uvek ima neko međutim), Piter ima problem. Ili ja imam problem. Sa Piterom. Više i ne znam. Dešava mu se ponekad (bar jednom u svaka dva-tri meseca) da mu prorade neke bube u glavi, pa raskine sa mnom, ne javlja se nedeljama, ne znam ni da li je živ. Ja se nerviram, provodim dane i noći u suzama, ne jedem, ne spavam. Onda njemu prorade druge bube, pa se javi. A ja srećna kao neko kuče kad mu gazda baci kosku. I onda sve iz početka.

Teško mi padaju ti njegovi ispadi. Jako teško. Volela bih da mogu da naviknem da je takav i da ne obraćam pažnju. Javiće se kad se javi. Ali ne mogu. Onda mučim sama sebe, preispitujem se šta sam pogrešno rekla ili uradila ili nisam rekla ili uradila, a trebalo je. Uglavnom ispadne da nije ništa do mene. Bar tako on svaki put kaže. A zna me, zna kakva sam i kako mi je teško, ali i dalje to radi.

Užasno mi je. Užasno me boli njegovo ćutanje. Hoće li tome ikad doći kraj? Šta treba da uradim? Niko mi ne može pomoći. Jedino što sam u stanju da radim jeste da sedim ovde i buljim u monitor i čekam da se u desnom uglu pojavi mali kvadratić u kome piše 'mail from...'... a njega nema, pa nema...